Bilo je to pred kraj moje druge godine u Ufi, glavnm gradu Baškortostana (Republika Ruske Federacije). Radovi na montaži grejanja i ventilacije postali su aktuelni, iako na jednom delu objekta nismo završili ni betonske radove. Tražili su se monteri i varioci i u Srbiji i u Rusiji. Jedan posrednik iz Beograda našao nam je grupu od oko dvadesetak radnika.
Neki su bili varioci neki monteri, a neki, nažalost, ni jedno – ni drugo. Inženjer Saša Govedarica, zadužen za te poslove, nije imao autoritet ni među kolegama, ni među radnicima. Uveliko se pričalo da on uopšte i nije inženjer. Za izradu boravišne vize na 90 dana bilo je dovoljno pozivno pismo koje su radile moskovske migracione agencije. On je insistirao da mu svaka tri meseca radimo takvu vizu, jer zbog porodičnih potreba mora često da ide u Srbiju. Avio-kartu je sam plaćao. Rukovodstvo firme prihvatilo je taj njegov uslov.
Kasnije jedan inženjer koji je radio sa njim tvrdio je da on nema fakultetsku diploma i da nije inženjer. Za izradu radne vize i dozvole bilo je potrebno diplomu prevesti na ruski jezik i taj prevedeni primerak overiti u ruskoj ambasadi u Beogradu. Jasno je bilo da on to nije hteo jer diplomu nema.
Obavešten je i generalni direktor, ali je on projektantu koji je bio i nadzor na objektu dao zadatak da kontroliše ceo proces a da tzv. inženjera iskoristi kao operativca na objektu. Međutim, projektanti su dokazivali njegovu nekompetentnost i tražili da se udalji sa objekta. Tvrdili su da je neupotrebljiv i za ulogu operativca. Generalni je tvrdio da je on od početka radova tu i insistirao je da nađu način da ga iskoriste u poslu.
Od pristiglih montera on je polovinu hteo da vrati nazad. Niko od njih se nije tome protivio. Jedno jutro rekao je da četvoricu treba odmah poslati kući. Smatrajući da loši radnici nisu potrebni, ja sam tražio da im se kupe avio-karte do Beograd.
Direktor predstavništva nije bio tu, ali je mejlom potvrdio da se slaže da im kupimo karte u jednom smeru. Novogodišnji praznici su se tek završavali i kupovina avio-karti je potrajala nekoliko dana. Pošto je on bar formalno bio šef službe, ja sam očekivao da će radnicima da saopšti svoju odluku. Avio-karte sam odštampao i predao ih Radu Rakiću, zaduženom za smeštaj radnika. Nažalost, u pitanju je bio čovek koga posao ne interesuje. On nije ni pogledao karte. Očekivao je da će radnici koji putuju da ga jure i da se sami interesuju za odlazak. Nekoliko sati pre nego što su trebali da polete, slučajno sam sreo inženjera bez diplome i on me je pitao kad će karte za one radnike. Ja sam ga zaprepašćeno pogledao i shvativši da on i ne zna kad oni putuju, nazvao sam Rakića. a on je krenuo sa svojim uobičajenim pričama. Uvek mu je neko drugi bio kriv.
Kad sam mu rekao da će platiti neiskorišćene avio-karte, on je započeo svađu sa mnom. Prekinuo sam mu vezu. Pitao sam Govedaricu. gde su radnici. Odgovorio je da su na gradilištu. Na pitanje zašto ih nije obavestio da su dobili otkaz, on je krenuo sa pričom da je čekao da im se kupe avio-karte. Pošto su ljudi radili jako kratko, troškovi njihovog angažovanja mnogo su veći nego njihova zarada. Saopštavanje otkaza otvorilo bi pitanje plate i on je to hteo da izbegne. Rakić nije pogledao datum na avio-karti, nije se ni interesovao koji radnici treba da putuju, ja zatrpan poslom nisam proveravao.
Krenuo sam ka prostorijama firme rešen da nazovem direktora predstavništva i da jasno kažem da iz firme moramo ili ja ili Rakić. Nazvao sam ga, ali on je bio nedostupan. Bilo je jasno da će propasti četiri avio karte. Saša Govedarica i Rade Rakić bili su sigurni da nisu pogrešili. Ja nisam bio siguran da li sam kriv ili nisam. Imao sam dve dileme. Prva je da li sam kupovinom avio-karti i dalje njihovim predavanjem odgovornom licu završio svoj deo posla? Druga je da li sam odgovoran što nisam proverio Rada Rakića čija je neodgovornost bila poznata?
Radni dan je završen. Sedeo sam svađajući se sa sobom. Objašnjavao sam sebi da je trebalo da lično proverim i obavestim radnike.
Da bi rešio problem i da avio-karte ne bi propale, Rakić је zajedno sa Aleksejem, direktorovim vozačem, otišao na gradilište i pronašao tu četvoricu radnika. Rekao je da hitno moraju u Beograd. Ljudi su se bunili, tražili su novac, tvrdili su da ne žele da idu dok ih ne isplatimo. Pitali su zašto ranije nisu obavešteni. On je koristio deo repertoara svojih laži i kombinujući ih sa molbama i pretnjama uspeo da ih ubedi da krenu sa njima do stana u kome su živeli.
Dalje je uspeo da ih ubedi da se za desetak minuta spakuju i da krenu na aerodrom. Zaklinjao se da će biti isplaćeni u našem predstavništvu u Beogradu. Ostavio im je svoj broj telefona kao garanciju. Uprkos svim protivljenjima kidnapovani ljudi su prihvatili da moraju da otputuju u Beograd. Sutradan je Rakić sve svaljivao na Govedaricu оptužujući ga što ljude nije obavestio da su dobili otkaz, što im nije objasnio da nije zadovoljan njihovim radom.
Ovaj se pravdao da nije dobio njihove avio-karte i da je to bio razlog njegovog ćutanja. Nesrećni ljudi su isprepadani, šokirani otputovali ne verujući šta ih je snašlo. Proverio sam sa poslovođama kod kojih su radili. Oni su bili saglasni da njihov rad nije zadovoljavajući.
Rade Rakić i Saša Govedarica prošli su bez posledica. Te ljude su istog dana zaboravili. Nisam bežao od svoje krivice, ali ništa nisam mogao promeniti. S obzirom na to da su i Rakić i Govedarica prošli bez ikakve kazne, da niko nije kriv, verovatno bi isto bilo i da su avio-karte ostale neiskorišćene.
Pitao sam se da li je trebalo da ćutim i da pustim da sve ode onako kako je krenulo?
Ni danas ne znam da li sam ispravno postupio. Vraćeni radnici su se pojavili u našem predstavništvu u Beogradu i tražili svoje plate, ali su dobili samo odgovor koji je inženjer bez diplome trebalo da im da bar jedan dan pre polaska.
Objavljeno u listu Politika 14.09.2017.
link: http://www.politika.rs/scc/clanak/388813/Kidnapovanje-radnika-sa-gradilista
Goran.