[Text in English] Гимнастика је већ од средине 19. века, и поред појединих вештина које су нешто раније почеле да се приватном иницијативом уводе у Кнежевини Србији - као што су коњичке активности, мачевања, борења и пливање, препозната као прва по важности, незаобилазна теловежбена активност којој је требало дати одговарајуће место у системима образовања и васпитања и друштвеном животу Србије. Мисао напредних и знаменитих личности оног времена, те надлежних из министарстава, о корисности и потреби увођења гимнастике у институције, споро се пробијала.
Вежбалиште Гимназије Амороса
Док су у Европи у првој половини и средином 19. века већ развијени познати гимнастички системи, у Немачкој Јанова турнерска гимнастика, у Шведској Лингова здравствена гимнастика, у Француској Аморосов систем вежбања (Лингова гимнастика на модификованим турнерским справама), и у Чешкој и словенским земљама где немачка турнерска теловежбена гимнастика прераста у соколски систем вежбања, у Кнежевини Србији уводе се поједина вежбања која су могла да се виде и науче у западним земљама. У Великој школи у Београду (1808) уведен је наставни предмет „Фехтовање“ (мачевање-борења), који „по савременој методи“ предаје капетан београдских коњаника Петар Ђураковић. Оснивају се приватне школе за учење вештина: школе мачевања – у Крагујевцу Николићева (1839), у Београду Нинићева (1843), Кодерова (1848), Вилмесова (1851); школа пливања Лепојевића и Данића у Београду (1843); од 1850. мачевање, пливање и гимнастику уче питомци у Артиљеријској школи у Београду, а врло угледна била је Седлмајерова школа гимнастике у Београду (1866). Вежбања у поменутим приватним школама - „заведенијима“ која су надаље отварана у Кнежевини Србији су резултат иницијативе упорних друштвено-спортских мисионара да се покрене организовано телесно вежбање и пропагира код грађана и омладине здрав начин живота.
Лингова сала за вежбање
Постепено, гимнастика се уводи и у школство, прво у војним школама. Двадесетак година пре него што ће се београдска омладина окупити у гимнастичкoj Дружини Стеве Тодоровића, у програму наставе прве Војне школе у Пожаревцу била је и гимнастика (1838). Од самог оснивања Артиљеријске школе у Београду (1850) предавана је настава гимнастике питомцима. Гимнастику и вештине борења и пливања предавали су, поред активних официра, као нпр. Димитрије Караџић (син Вука Караџића), и познати учитељи ових вештина Јован Замастил, Ђорђе Марковић Кодер, Фердо Михоковић, Атанасије Поповић, и касније чешки соколски предњак и начелник Мирослав Војиновић (од 1908. до 1927, пре промене имена звао се Франтишек Хофман).
Гимнастичка сала немачких турнера у Берлину, 1913.
„Телоупражненија“ „вратоломне, тешке и опасне“ гимнастике, коју је требало прихватити као неопходно средство у васпитању деце и изборити јој место у школском програму, пропагирале су знамените личности Србије из света науке, политике, уметности, књижевности, међу њима Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Лаза Лазаревић, Васа Пелагић, Живојин Жујовић, Светозар Марковић, Јосиф Панчић… Било је то време конзервативних схватања и спорог прихватања школске гимнастике, повремених забрана, противљења, па и опструкција, како школских учитеља, тако и родитеља. Процес увођења гимнастике није се одвијао нимало лако. Недостајали су кадрови за рад у школама, или се нису сналазили у предавању, није било довољно вежбаоница, справа и реквизита и таква дефицитарност осећала се до краја века.
Јарац (козлић) за прескакање
Министарство просвете је чинило напоре да се овакви проблеми превазиђу доношењем закона, обавезних програма вежбања, упућивањем школама одговарајућих расписа и упутстава о раду. „Законом о устројству гимназија“ (1863) министар просвете и верских послова прописао је да надарени ученици, поред црквеног певања и музике, могу да уче и гимнастику. Од тада (1863) чувени немачки учитељ гимнастике Асканијус Седлмајер држао је часове немачке турнерске гимнастике ученицима београдских основних и средњих школа по турнерском систему. Али, гимнастика ће постати предмет тек 1882. године. У програме основних школа Кнежевине Србије гимнастика почиње да се уводи крајем 1868. године (Расписом министра просвете, 10. децембра), што ће временом утицати на популаризацију вежбања грађанства. У Распису министар препоручује „учитељима и учитељкама основних школа да сваке недеље одреде 3-4 часа ван школског времена за гимнастику, коју деца могу вежбати у школи или на пољу пред школом када је лепо време“. Комисије, које су доносиле упутства, предлагале су да се настава гимнастике уведе као обавезан предмет и у градске и сеоске школе, а у средње школе са фондом најмање два часа недељно (1869).
Официри и подофицири су били међу првим предавачима гимнастике у школама, поред војних вештина. Тако је решаван проблем дефицитарности учитеља гимнастике у школству, али и нешто касније у грађанским гимнастичким друштвима. Настава је извођена као предвојничка обука, и овакав печат вежбањима у настави приписиван је политичким и војним амбицијама краља Милана и кнеза Михаила - да се српска војска модерно обучи, а резервни кадар регрутован и из редова ученика средњих школа буде што спремнији. Од школске 1882/83. године официри и подофицири су предавали гимнастику у Богословији, учитељским школама у Београду и Нишу, и у нижим гимназијама и реалкама широм Србије. Због недостатка кадра, „Воено учење и гимнастика“ су били спојени у један предмет (1853, законом „Устројство Гимназије и Лицеја“), иако је било и других иницијатива: 1869. године; 1873. Иницијативе за спајање у вишим и средњим школама; 1881. Закон о уређењу гимназија, те је 1882. донет Наставни програм за гимнастику и војно вежбање и штампан у 1000 примерака. Временом, услед наглашеног војничког карактера вежбања нарасло је незадовољство, па је предложено да се одвоји војно од телесног вежбања и једновремено повуку официри из наставе (1890), а то је довело да у многим школама у Србији током читаве последње деценије 19. века није било наставе гимнастике.
Ауторитативни, одговорни и педантни војни предавачи у школству биле су и славне српске војводе, генерали, министри војни, међу њима и тадашњи млади потпоручници, а касније војводе – Живојин Мишић у Првој београдској нижој гимназији и Степа Степановић у Гимназији у Крагујевцу.
— Око соколово, 57–58, 2015.
— Око соколово, 59–60, 2016.
Извори: Бора Јовановић, Поводом стогодишњице организованог физичког васпитања у Србији, Физичка култура 7-8, 1957, 326-332; Владан М. Вукашиновић, Гимнастика и соколство у Србији до 1941, великани српске гимнастике и соколства (монографска публикација), 2016; Владан Вукашиновић и сар, Са гимнастиком је почело… телоупражненија, теловеџбање, гимнастисање, соколска теловежба…, Физичко васпитање и спорт кроз векове, 2 (4) 2017, 40-53; Јован Вања Петровић, Физичка култура до 1941. год., у: М. Малетић (ур.), Социјалистичка република Србија, II том. Београд: Књижевне новине, 1983; Никодије Трујић, Физичка култура у школама Србије у 19. веку, Београд: Комисија за историју, Архив и Музеј физичке културе Србије, 1976.
Старе фотографије непознатих аутора: Karl Stelz, (Amtsbaumeister), Schulturnhallen, Vereinshäuser und Barackenbauten (für Schulturnen, Vereinszwecke und sonstige Betätigungen im Sinne der Jugendpflege), Verlag von Otto Baumgärtel W30, 1913; из збирке Владана Вукашиновића. Обрада скенираних фотографија: 