^{Source / Извор: SGTReport.com}

An article in ‘The Atlantic’ magazine caused a stir recently. The author in it asks for – a pandemic amnesty!

How is it possible? Amnesty for saving lives? Of course, the scale of criminal coronavirus hoax can no longer be hidden. The number of victims is increasing daily and with them the pressures, within the remnants of the state’s justice systems, to seek accountability. The globalist ‘elite’ sees that the devil has come for his own, and tries to remove responsibility in various ways. One of the silliest ways is an article in The Atlantic entitled “Let’s declare a pandemic amnesty”. The subtitle of the text, signed by a certain Emily Oster, reads: “Let’s focus on the future, and fix the problems we still need to solve.” Incredible!

Already in the title, this spectacular fool admits the crime (because, as we already know, amnesty is not requested for a good deed) and asks us to forget about what was - since the pandemic created problems that need to be solved!

Then, in the text, he repeats how ‘we didn’t know’, ‘we made a mistake, it happens’, ‘let’s look to the future…’ No words of remorse, no indication of an apology to the victims. Unreal…

Of course, such an unscrupulous way of renouncing obvious responsibility had to cause reactions. They range from natural calls for a trial on the model of the trial of the Nazis in Nuremberg, because that basis was set by the ‘Nuremberg Code’, to the reactions of ordinary people affected by the events…

Један текст у часопису ‘Атлантик’ недавно је изазвао пометњу. У њему се тражи – пандемијска амнестија!

Како је то могуће? Амнестија за спасавање живота? Наравно, размере злочиначке преваре више није могуће сакрити. Број жртава свакодневно расте и са њима јачају притисци унутар остатака државних правосудних система за истеривање одговорности. Глобалистичка ‘елита’ види да је ђаво дошао по своје, и покушава да скине одговорност на разноврсне начине. Један од најблесавијих начина јесте текст у ‘Атлантику’ под насловом „Хајде да прогласимо пандемијску амнестију“. У поднаслову текста који је потписала извесна Емили Остер стоји: „Хајде да се фокусирамо на будућност и решавамо проблеме којима још треба решавање“. Невероватно!

Већ у наслову ова спектакуларна глупача признаје злочин (јер, као што већ знамо, не тражи се амнестија за добро дело) и још тражи да заборавимо на оно што је било – пошто је пандемија створила проблеме које треба решавати!

Затим, у тексту понавља како ‘нисмо знали’, ‘погрешили смо, дешава се’, ‘хајде да гледамо у будућност…’ Ни речи кајања, ни назнаке извињења жртвама. Нестварно…

Наравно да је овако бескрупулозан начин одрицања од очигледне одговорности морао изазвати реакције. Оне иду од природних позива на суђење по моделу суђења нацистима у Нирнбергу, јер је тaј основ постављен ‘Нирнбершким кодексом’, до реакција обичних људи погођених догађајима…

Duration / Трајање: 8:25

…and furious reactions through memes:

…и бесних реакција мимовима:

The common reaction of everyone commenting on the 'call for amnesty' can be summed up in one short sentence:

No chance in Hell!

I must remind you that genocidal crimes against humanity do not expire, and this one has all the elements for that qualification.

Заједничка реакција свих који коментаришу ‘позив на амнестију’ може се свести на једну кратку реченицу:

Не долази у обзир!

Морам да подсетим да геноцидни злочини против човечности не застаревају, а овај има све елементе за ту квалификацију.

From the first articles about the Coronavirus Hoax that I wrote on March 2, 2020, I knew that this kind of crime would not be able to end without a terrible breakdown. We are living it right now. But that breakdown will not be possible to mend with a true story alone. There will be no improvement in the World until we see action. I will believe that something is happening only when I see the performers and organizers on the dock. It wouldn’t be a bad idea to start with this rat:

Од првих текстова о коронапревари које сам написао 2. марта 2020. године, знао сам да овакав злочин неће моћи да се заврши без стравичног лома. Управо га живимо. Али тај лом неће моћи да буде поправљен само причом. Никаквог побољшања у свету неће бити док не видимо акцију. Вероваћу да се нешто дешава тек кад видим извођаче и организаторе на оптуженичкој клупи. Не би било лоше почети од овог пацова: