^{Source / Извор: Screenshot}

Automatic translation into English

Они који историју не уче, осуђени су да је понављају
— Џорџ Сантајана, филозоф (1905)

Королар: Они који историју уче и знају, осуђени су да беспомоћно посматрају све око себе како је понављају…

Професор Слободан Рељић свакако спада у другу групу. Он је свестан трагичних последица којима води апатично реаговање народа колоније зване Србија у односу на историјске догађаје који нам се ваљају у сусрет, и пошто је, као један од последњих правих интелектуалаца, задржао инстинкт самоодржања, природно је да у својим излагањима упозорава народ на догађаје у које попут месечара улазимо. На трибини коју су организовали портали ‘Све о Српској’ и ‘Факти’, под насловом „Процес против председника Српске као крај БиХ“, одржао је још једно одлично излагање откривајући историјске чињенице које води ка очигледном и неумитном закључку:

* * * Слободан Рељић: * * *
Европског пута корисног за Србе нема и неће га бити

ПОВОДОМ 25 година НАТО-бомбардовања Срба обновљене су неке већ заборављене епизоде као оно сведочење најевропскијег међу најевропљанима Чедомира Јовановић (рекао 2021.) а шта је Ђинђићу речено кад је отишао „у Немачку одмах након покушаја атентата на њега код хале Лимес (фебруар, 2003)“.

Овако: „Зоран Ђинђић се видео и са Герхардом Шредером. Шредер је био бесан што ми инсистирамо на Косову, јер Ирак је тада био тема. Зоран му је рекао: ‘Оно што је вама Ирак, то је мени Косово. Хоћу да знам које су границе моје земље.’ Шредер га је питао зашто је то уопште важно, а Ђинђић је рекао: зато што желим Србију у Европи.

На то му је Шредер рекао: ‘Па ви сте већа Европа од мене, погледајте како изгледате, како говорите. Али, Србија никад неће бити део Европске уније. Границе ЕУ су границе Аустроугарске монархије, плус фронт ка Русији.’ И тако су се растали.“

Да такав приступ није никакав хир бесног Шредера, ми Срби смо знали од 2008. кад је објављено писмо Вилија Вимера канцелару (Шредеру) из 2000-те. Подсећам: Берлин, 02. 05. 2000. Веома цењени господине канцелару, крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне: 1. инсистирало се да се призна Косово; 2. да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка; 3. за спровођење планова НАТО, знатно је погоднији амерички правни поредак и ваљало би га ширити и у Европи и да се ради на томе; 4. да је рат против СРЈ вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенауера из Другог светског рата; 5/6 да иако Европљани инсистирају да је ширење задатака НАТО против Југославије био само изузетак, ипак је јасно да је у питању преседан, на који у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају; 7. да би ваљало да се приликом ширења НАТО-а успостави територија између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства; 8. да Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја; 9. да северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору; 10. да у сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права; и 11. тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

Вимер је коментарисао: Америчка страна је спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак… Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

И подсетио: Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.“

2.)
Често то наводимо, али наши политичари се понашају као да ове јасноће и понашање према њима не постоје – и ове грубе чињенице у полтичким чињењима не узимају у обзир. Ми смо стално на „европском путу“. Јасна претња поништавањем евентуалног права Срба да одаберу да не буду у ЕУ – одбачена je.

„Образац свих ратова који су се десили у бившој СФРЈ био је истоветан: главни ратни пироман била је Немачка, а Американци су гасили пожар бензином.“ (Јирген Елзесер). Са том очигледношћу се суочавамо и на Косову и у Босни и Херцеговини. Веровати да су односи с државама које су то чиниле и да не престају да овако чине – пријатељски – неозбиљно је. И политички и геополитички опасно по овај народ.

Никад оне који су силом уредили постјугословенске односе није занимала ни једна чињеница која се не би могла уклопити у њивов пропагандно-политички терор.

Карактеристичан пример: разговарају „пиромани“ Ворен Кристофер, амерички државни секретар и Дејвид Овен, од Запада овлашћени посредник, 1993. у Женеви:

КРИСТОФЕР: Грешка је до вас Европљана, што сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну.

ОВЕН: Али, они су тамо већ живели.

КРИСТОФЕР: Од када?

ОВЕН: Одувек.

И шта? Ништа се од те блесавости, да су Срби бранећи се на „огњиштима“ били у „окупаторској операцији“ – и данас не изговара без примисли. То су усвојили и Бошњаци-муслимани и Хрвати-католици. Никад им то није падало на ум, али сад кад је Вашингтон „открио“ ту изванредну чињеницу – понављају то без устезања! Шта их кошта.

Тај бедни карактер је доследан: читаво време се води рат против Срба. Цинизам је ишао дотле да док су они противно међународном праву разбијали земљу оптуживали су и за свој сецесионизам Србе – од Српске академије наука и уметности и Меморандума дo суђења Слободану Милошевићу. итд све до данас кад покрећу резолуцију у Генералној скупштини УН о геноциду у Сребреници или свим силама подржавају пријем Косова у Савет Европе.

Не знам шта да мислим кад наши политичари прихватање такве нормалности називају – пријатељским односима. И с онима који их „геноцидишу“ стварају – Отворени Балкан.

Читава наративна основа на којој наши политичари остају „на европском путу“ личи на оне вицеве из луднице. Неки бедни чиновници воде неке преговоре о могућем пријему, они одређују темпо игре којој није предвиђен крај, они оцењују колико сте критеријума и како испунили за нешто у шта нећете ни приступити, а све са „јасним“ циљем – да се остваре њихови циљеви и намере а да се не повреди јасна црвена линија, коју је Шредер показао Ђинђићу, после његовог дводеценијског „демократског“ тумарања – јеси Европљанин, али никад нећеш моћи у Европску унију. Не знам колико становника у овој земљи не би знали да кажу да су Европљани. Вероватно само они који би спавали кад би анкетар постављао то питање?

3.)
Друга чињеница коју се српски политичари не би смели не видети је – да Европска унија у међународном формату, како је оглашавана кад је разбијала Југославију – више не постоји.

Количина чињеница је ту несавладива – од утиска обичних људи о променама, па до политичких кретања која се „јединства“ и „европских вредности“ држе само у јавној комуникацији заснованој на фразама и интересима бриселске бирократије.

Пројекат мултикултурализма, на којем се подизала Унија европских народа, миграциона кретања су потпуно поништила. На њима се ЕУ показала и као несамостална и неспособна да разуме историјске процесе.

Ево једна епизода: „Све више немачких родитеља обраћа се школама наводећи да хришћанска деца желе да пређу у ислам како више не би била аутсајдери у школи, рекао је анонимни званичник немачке државне безбедности за Билд. Сада је у појединим школама у великим немачким градовима проценат муслиманских ученика изнад 80 процената. То су, између осталог, школе у Берлину, Франкфурту, Офенбаху, и Есену…

Институт за криминолошка истраживања Доње Саксоније, објавио је да су већини муслиманских ученика (67,8 одсто) „правила Курана важнија од закона у Немачкој…“

„Наша деца сада плаћају грешке политике интеграције“, пише Билд, који је иначе предводио америчко усмеравање немачког јавног мњења на мултукултурализам. „Говори се тој деци да су ученици муслимани посебни, а да су хришћанска и неверујућа деца безвредна“, закључује званичник позивајући се на канале на друштвеним мрежама.

Не знам да ли нормалном човеку треба уверљивија слика правца кретања. Знам да то ни на једног нашег политичара загледаног у Европу неће забринути ни колик чињеница да неког радног дана његова кафе-куварица није дошла на посао.

Један од кључних креатора политике Запада у другој половини XX века, Хенри Кисинџер, после покретања производње пакла у Гази констатовао је да „Хамасов напад на Израел који се слави на улицама Берлина указује на то да је Немачка пустила превише странаца у земљу.“

На истицање чињенице уследило је уопштавање: „Била је тешка грешка пустити толико људи потпуно различитих култура, религија и концепата, јер то ствара групе за притисак унутар сваке земље која то чини“, говорио је 100-годишњи моћник у интервјуу са извршним директором Аксел Шпрингера Матијасом Допфнером (човек на врху Билд пирамиде) за немачку телевизију Велт.

„Стари ратни хушкач“, који се играо народима као са оним куглицама које циркуски забављач баца пред забезекнутом публиком, говори то наследнику Аксела Шпрингера који је те „велике америчке мисли“ гурао Немацима под нос с приступом – приговор није допуштен.

4.)
Или, ево га Тимоти Гартон Еш који нас је деценијама учио да сунце једино сија на Западу.

Шефовао је над неким истраживањем за Универзитет у Оксфорду (2023) са циљем да се разуме: како се мења свет? Питали су и на Западу и на Истоку. Сетићете се кад је почела Украјинска криза (2022) медији су се гушили у тврдњама како Европа „никад није била уједињенија“.

Пише Еш: „Ево неколико налаза који вам неће дати да спавате. Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Турској рекло је да су Сједињене Државе у рату с Русијом. Недвосмислена већина у тим земљама – као и у Индији и Индонезији – верује да ће Русија добити рат с Украјином у наредних пет година. Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Русији рекло је да ће се ЕУ вероватно распасти у наредних 20 година. Тако је мислило и 45 одсто анкетираних у Турској (званичном кандидату за чланство у Унији која се наводно распада) и, што је прилично шокантно, трећина Европљана који су учествовали у истраживању.

Занимљиво је да постоји корелација између уверења да ће се ЕУ вероватно распасти и уверења да ће Русија вероватно победити у рату с Украјином. Кад се све то узме заједно, постаје јасно у којој мери се у Украјини одлучује о кредибилитету Европе и Сједињених Држава.

Наша анкета је завршена пре избијања рата између Израела и Хамаса, који даље погоршава нови светски поредак.“

Рат између Хамаса и Израела већ се проширио на ратна чаркања Ирана и Израела и ризик да се тај рат не би могао водити без директног уплитања Америке. Шта би сам Израел у сукобу с Ираном који је десет пута већи и сад очигледно – спреман за озбиљан сукоб!?

5.)
Комплексна анализа стања после „избијања рата између Израела и Хамаса“ (сад већ и са Ираном) дала би готово сигурно резултате какви су стали у један чланак британског дипломате и човека из MI6 Алистера Крука који очигледну пометњу и дезоријентацију колективног Запада у најкраћем описује: „Да будемо јасни: догађаји у Гази и Украјини разоткривају дуготрајне структуре контроле политичке моћи у Европској унији, Великој Британији и у Сједињеним Државама. То је разлог панике и подизања улога.“

Крук узима три догађаја за илустрацију распадања, пред којима медијски естаблишмент стрепи.

„Немачке елите су застрашене док Путин сеје смрт по Украјини”.

Британски премијер као опарен упозорава како је „демократија у опасности” после изборне победе Џорџа Галовеја у радничком граду Рочдејлу.

У САД су либерали згрожени над управо објављеном књигом Белачки рурални бес: опасност по америчку демократију у којој су „рурални белци описани као највећи расисти, ксенофоби, противници имиграције, непријатељи хомосексуалаца, највише оптерећени теоријама завера и антидемократски опредељени”.

Наравно, страх се одмах усмерава према спољашној сили, што су Руси и Путинове „империјалне аспирације”, иако нема никавих доказа за ове тврдње. И отуд хаос. Све западњачке беспризорности постају очигледност.

Поменути Галовеј је, после победе рекао: „Киере Стармере (вођа лабуриста), ова победа је за Газу!“ А у једној радио емисији је исмејавао западну бесловесност да „Крим, иако је имао референдум, не може да се одвоји од Украјине и да је то противно међународном праву. Како је то могуће, развикао се Галовеј, када су се исти ти из све снаге заложили да се оружаном силом Косово и Метохија одвоји од Србије? Руси су их лепо упозоравали да је то преседан и да ће једног дана због тога зажалити. Ево, то је довело до потпуног понижења ‘Косова’…“

Како је ових дана, поводом 25-годишњице, за кинески Глобал тајмс објаснио Живадин Јовановић, наш министар иностраних у оно време, „НАТО агресија на Југославију 1999. године била је почетак глобализације војног интервенционизма САД које су НАТО ставиле као предводника. После тога, ми смо видели многе интервенције и агресије на основу преседана НАТО из 1999. године на Југославију. Немачки политичар Вили Вимер је 2022. рекао да су „прве бомбе на Украјину бачене су 1999. током НАТО напада на Југославију”. САД су на челу НАТО, „који је војна, нуклеарна песница експанзионистичке стратегије, од глобалне доминације унутар униполарности, заштитник интереса неолибералног, мултинационалног корпоративног система.“

6.)
Сад кад гледате Запад стално вам пада на ум Марфијев закон, који је изгледао као добро зезање: Све што може да крене наопако, кренуће наопако.

То се Западу сад појављује као хиперпринцип: „Европска унија је претерано уложила у украјински пројекат, а сада види како се убрзано урушава. Стога је председник Макрон на брзину окупио државе Европске уније (позив је послат 24 часа унапред) у Јелисејску палату да би их упозорио како је ситуација на терену у Украјини постала критична, а улози за Европу високи.“

Макрон је смислио да се пошаљу европске специјалне снаге у Украјину, „не да би се директно бориле против руских снага, већ да би играли улогу стратешких ‘замки’ чији је циљ да одврате Русију, будући да би напад на њих изазвао колективну одмазду НАТО пакта против Руске Федерације.“ На то су се окупљени евростратези ужаснули! И „супротставили су се овој идеји. Они су у тим мамцима видели пут који види према Трећем светском рату“.

Али макроновска линија није одустала од те лудости: Емануел М. је, како јавља Монд, за Украјину спремио 126. пешадијски пук, јединицу насталу 1810. и под Наполеоновом комадном ишла на Русију. „Наполеонов пук би могао бити послат у Одесу“, јер је он у руском распаду у револуцији 18. децембра 1918. заузео Одесу и држао 100 дана.

Не знам да ли наполеонски пајац планира да се Срби „на европском путу“ спреме за Одесу, али – зашто не. (Разумете да је Одеса овде шифра.) Кад све дајеш низашта, како се понаша држава Србија годинама, нема разлога да се не траже и та усаглашавања с „европском спољном политиком“.

Кад је после Вучићеве посете Макрон отварао фабрику барута објави да је „потребно да се препозна нова геополитичка реалност и убрза прелазак на ‘ратну економију’ како би се наставила подршка Украјини и јачање одбрамбених способности Европе“. Човек пијан од историјских изазова.

Јавност се згрозила над тим шибицарењем. „Не ради се више о Емануелу Макрону или његовом ставу мужевног малог лидера. Не ради се чак ни о Француској или њеном слабљењу услед слепих и неодговорних елита. Ради се томе хоћемо ли колективно да пристанемо да ходом месечара одемо у рат. Рат за који нико не може да тврди да ће бити контролисан или обуздан. Питање је хоћемо ли пристати да шаљемо децу у смрт јер су САД инсистирале на успостављању база дуж руских граница”, сабрала је све те мисли главна уредница магазина Маријен Наташа Полони.

Читава Европа се тако љуља као пијанац коме је нестало текућине да се доради до краја – а у овом стању се опстати не може.

Шта би ми Срби, тражили у таквој Европској унији? Предајемо Косово, угрожавамо Републику Српску, нарушавамо благонаклоност бар две (Русије и Кине), без сумње светске силе у – новом светском поретку који сахрањује Pax Americana.

Ова скица за једну обичну седмицу у западном труљењу Алистера Крука могла би се тако показивати in continuum (низ сличних догађања у којима је сваки скоро исти као онај испред њега, али се последњи веома разликује од првог, (према Oxford Learner’s Dictionary).

Шта ћемо ми на том путу?

Не знам. И надам се да ће се наш политички естаблишмент, који је утемељен као транзиција од стране Запада, ускоро отрезнити. Јер европског пута о коме они троше толико речи и све вресте државних и друштвених ресурса – нема.

И, ако ишта знамо од историје – не може га ни бити. Чак и ако би се формално одржао.

(Трибина је одржана 17. априла 2024. у Београду – у Прес-центру УНС – у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)

*** * * Крај излагања * * ***

Излагање професора Рељића почиње на 21. минуту и траје до 39.

Дакле, професор Рељић још једном, у свом дипломатско-интелектуалном стилу, говори нам да нас садашња злочиначка колонијална управа води ка националној катастрофи без преседана у историји народа на Хелму.