Плаже Ситоније надахњују својом лепотом која је у овом делу Грчке још колико-толико некомерцијализована. Пустила бих овом приликом да поезија Мирослава Мике Антића и Бранка Миљковића украси моје фотографије.
Ти мислиш
море су само лађе и само далека путовања.
Море је кад човек у себи нађе мудрост
како се будан сања и кад су дани слани и сиви. (Мика Антић)
КО ЗНА ГДЕ САМ ЈА? (Мика Антић)
Нико није толико дуго на мору као ми - континенталци.
Гледам оне Далматинце,
мувају се по тој Далмацији, а ништа не виде:
ни палме, ни пену, ни галебове.
Ко зна где су ти људи са својим сновима?
А мени - све обрнуто.
Читаве године сањам море, идем улицама, радим,
разговарам са пријатељима, а - нисам ту.
На мору сам.
Годину дана тесан ми је рођени кревет,
врпољим се до неко доба ноћи,
шетам неким старим трговима, светли ми обала,
лутам празним плажама.
Неко на вратима звони. Тражи ме.
Шта вреди и да отварам, кад нисам ту.
Ко зна где сам ја?
Море за раднике (Бранко Миљковић)
Море воли морнаре који га поткрадају пуни љубави
и морнаре који користе опасност што им се пружа
Море не воли оне који му се удварају
као својој властитој мудрости споро и опрезно.
Море ако воли, воли раднике на одмору
који три ноћи не спавају док дођу до мора,
а кад дођу, кажу : „лепо наше море“,
пожуре да поцрне и да се врате кућама.
