Краћа верзија овог рада прочитана је 13. јануара 2001. године на Филолошком факултету у Београду у склопу Традиционалног јануарског Скупа слависта Србије (XXXIX). Редакција часописа „Славистика“ одбила је, без званичног образложења, да штампа прочитану верзију, иако се у њој публикују сва излагања са овог скупа.
„Чувајте, чедо моје, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? […] Боље је изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа“
— Први из лозе Немањића, Стеван Немања
1.0. Национална филологија
Национална филологија подразумева систем знања о националним духовним и културним вредностима, дефинисање општих ставова о кључним питањима националног језика и националне књижевности утемељених на националној традицији. Срби у овом тренутку немају конституисану националну филологију. Они немају србистику, јер је махом све што су српски филолози стварали у 20. веку било под називом сербокроатистика. Опште узевши, српска филолошка интелигенција није имала нити има јасан систем знања о српском језику, као ни изграђених ставова у погледу националне књижевности<1>. После нестанка авнојевске Југославије, српски политичари су похитали да створе и трећу Југославију, као да Срби никада нису имали своје државе и да не знају шта је то државност изван Југославије. А српски филолози да и даље стварају под окриљем сербокроатистике.
1.1. Нешто из историје српског језика. Да би се у потпуности схватило данашње стање српског језика и могле предвидети његове даље перспективе, потребно је да се вратимо једно два века уназад. Наиме, крајем 18. и почетком 19. века, у корак са другим словенским народима, Срби почињу да стварају своју националну филологију. Она свој највиши домет достиже појавом и деловањем Вука Стефановића Караџића. Вук је био тај који је ударио темеље српској филологији – србистици, која је настала као део општесловенске филологије – славистике. Вуков став да се народи разликују међу собом по језику, а не по вери био је у складу са ставовима ондашњих најзначајнијих филолога: Добровског, Копитара и Шафарика. Међутим, све ово, нешто касније, са појавом илирског покрета и идеје југословенства од стране неких политичара и филолога блиских Штросмајеру и Јагићу, почиње да се мења. Наиме, илиризам се као идеја родио у високим научним круговима аустро-угарске монархије на прагу 18. и 19. века, а имао је за циљ да у двојну монархију увуче Словене јужно од Саве. Ту идеју су 30-их година 19. века на свој начин оживели Људевит Гај и његове присталице. Отуда не чуди да Имбро Игњатијевић Ткалац пише: „Може се говорити што се хоће, ми смо с ове и с оне стране (Саве и Дунава) један народ, с једним језиком, с једним обичајима, с једним одређењем у свијету, с једном будућношћу, коју ми морамо заједнички да остваримо, јер ћемо иначе морати заувијек да пропаднемо“<2>. Илирство, иако је било један облик одговора на притисак Мађара и Немаца, у суштини представља неку врсту „хрватског политичког начертанија“<3>. Уосталом, грб илирског покрета, који је скинут са путне торбе Људевита Гаја, претеча је данашње хрватске шаховнице. Препрека стварању тзв. Илирије била је српска национална свест, и посебно српски књижевни језик предвуковског периода, који је нераскидиво био везан за Српску православну цркву. Стога није никакво чудо што је католички Беч свесрдно примио Вука Караџића, што га је помагао у његовој реформи језика и писма и што је после уклањања српскословенског језика као најважније препреке тзв. илирској идеји потписан Бечки књижевни договор<4>, у коме су учествовали Хрвати, Срби и један Словенац. Крајем 19. века у Хрватској је победила струја лингвиста који су увели језик Караџићевог типа или право да кажем који су за хрватски језик узели српски књижевни језик са фонетским правописом и ијекавским наречјем. На први поглед био је то корак ка учвршћивању српско-хрватског јединства, а у суштини први корак да Хрвати српском језику дају своје име и да све католике штокавце обједине под хрватским именом. Период од 150 година српско-хрватских веза може се упоредити са једном шаховском партијом коју су играле генерације српских и хрватских лингвиста. Срби су углавном попуштали, а Хрвати извлачили поен по поен, радећи марљиво и стрпљиво да српском језику дају своје име, и ту партију су крунисали шаховницом, а Срби губитком дела језика и највећим поразом после Косовског боја.
Оснивањем ЈАЗУ (1867) и долажењем за њеног секретара тада највећег српског лингвисте Ђуре Даничића, централно место сербокроатистике постаје Загреб. Прихватањем оваквог решења српска филологија остаје без свога националног центра и постаје зависна од хрватске филологије. Тако је испало да данас Срби имају своје филологе, али немају националну филологију.
1.2. Што је још страшније, једино српски филолози негују сербокроатистику, док хрватски филолози, узевши српски језик за свој књижевни језик<5>, развијају искључиво кроатистику стварајући националну филологију. Овако конституисана сербокроатистика оставила је негативне последице како у сфери српских филолошких наука, тако и у духовном животу српског народа. У 19. веку српски језик је био само српски, док у 20. веку он за Србе постаје српскохрватски, а за Хрвате хрватски. Као што се види, дошло је до апсурда који нигде у свету није забележен. Народ (Срби) који је дао другом народу (Хрватима) свој језик (српски језик) због тога српски језик назива српскохрватским језиком, а народ (Хрвати) који је од другог народа (Срба) преузео њихов језик (српски језик) назива тај језик својим именом — хрватски језик. Скоро истоветна ситуација десила се и у делу српске књижевности. Дубровачка књижевност у време Вука Караџића за све слависте је била српска књижевност, касније она за српске учењаке постаје српскохрватска, а за хрватске хрватска; данас је она и за српске и за хрватске стручњаке — хрватска. Да ли је потребан коментар чињеници да се данас после масовног изгона српског становништва из Крајине на Филолошком факултету у Београду Владан Десница, српски писац из Равних котара, изучава и као српски и као хрватски књижевник. Да ли ће за коју деценију и он постати само хрватски писац?
После ове подуже, али веома потребне дигресије да се вратимо нашој теми: српском језику на почетку трећег миленијума.
2.0. Данашње стање
После распада авнојевске Југославије и нестајања тзв. српско-хрватске језичке заједнице на крају другог миленијума српски језик и српски народ нашли су се на раскршћу без путоказа. Док се под окриљем светских сила на српским националним територијама стварају друге државе и од српског језика стварају други језици (хрватски, босански), српски језик на прагу трећег миленијум има оно што нема ниједан језику у свету: два писма, два наречја, правописну пометњу и више имена и код самих Срба: језик, наш језик, српски језик, српскохрватски језик, хрватскосрпски језик, па чак и југословенски језик.
2.1. Шта српски језик нема, а требало би да има. У овом тренутку српски језик нема оно што је требало да има бар пре шездесет година: 1) дијалектологију која би била написана на основу података са терена (у Српској академији наука постоји богата збирка дијалектолошких упитника који су сакупљани последњих 50 година), 2) дијалектолошки атлас, 3) историју језика (а међу српским филолозима било је и има „врсних“ дијалектолога и историчара језика), 4) велику описну граматику, 5) синтаксу (а међу српским филолозима има синтаксичара „познатих широм света“), 6) велики описни речник и речнике писаца (а међу српским филолозима има „врсних“ лексикографа). Неко ће рећи да ни Хрвати немају ни дијалектологију ни лингвистички атлас. Тачно је да немају. Али то је само зато што би таква дијалектологија и лингвистички атлас проговорили језиком чињеница и открили да су Хрвати узели српски језик за свој и да су многи од оних који се сада изјашњавају за жестоке Хрвате у ствари Срби, или тачније, покатоличени Срби.
2.2. Ко то данас избегава име српског језика? Евидентно је избегавање имена српског језика тамо где би требало да то име буде светиња: у називима књижевно-језичких часописа и издања. За зачуђење је што познати часопис Института за српски језик САНУ Наш језик носи то име, јер је то одговарало духу времена у коме је настао: да се избегне у називу име — српски. А зашто он данас носи неутрално име, треба питати главног уредника и редакцију часописа. Чудно је и то што часопис Језик и књижевност који излази у Београду у своме називу нема одређења о којем језику и којој се књижевности ради. Међутим, још чудније је да часописи основани после распада тзв. српско-хрватске језичке заједнице имају немуште називе. Наиме, Матица српска покренула је часопис Језик данас — користан и модеран часопис који се бави правописном и практичном проблематиком српског језика, са дивним дизајном, али штета што оснивач и редакција часописа нису имали смелости да му дају име Српски језик данас. Овако то може значити и језик урду, и свахили, и енглески и било који други језик. Познат вам је и часопис Свет речи, који издаје Филолошки факултет у Београду<6>, у коме се такође не помиње име. Можда ће нам нешто више рећи случајеви из Института за српски језик САНУ и из Српске академије наука. Наиме, у Институту за српски језик САНУ постоји пројекат Етимолошки речник српскога језика; и кад је требало издати огледну свеску тога речника, поставио се проблем како да се спомене српски језик, а да то тобоже не увреди Хрвате, јер су у грађи и примери са територије данашње Хрватске. Поступило се соломонски: Огледна свеска Етимолошког речника српскога језика сада се зове Огледна свеска Етимолошког одсека. Ко не верује, нека се увери. Још један податак: Одељење за језик и књижевност САНУ одлучило је да се најновији 16. том РСАНУ појави под називом Речник српскохрватског књижевног и народног језика<7>. А то значи да Институт за српски језик САНУ и даље пише речник језика који никада није постојао. Можда није за занемаривање ни ово: у току масовног протеривања српског народа из Книнске крајине у Српском дијалектолошком зборнику објављена је монографија о говору Конавла. Устаљена је пракса да се у тој публикацији текст штампа ћирилицом и да се резиме даје на руском. У овом случају текст је штампан латиницом и сажетак је дат на италијанском. Добро, и да схватимо да је неко из редакције Српског дијалектолошког зборника хтео тиме да каже: Конавле је хрватска територија и ми немамо никакве великосрпске аспирације, али зашто резиме на италијанском, а не рецимо на енглеском или немачком? Несхватљиво је и то што неки српски филолози у својим радовима и даље употребљавају термин српскохрватски језик<8>. Не знамо да ли је у питању то што се Срби споро престројавају и освешћују или је нешто друго. Симптоматична је изјава једног од наших „најугледнијих лингвиста“ на трибини Коларчевог универзитета 70-тих година, који изјављује: да би се за љубав слоге са Хрватима одрекао и ћирилице и екавице. (Ту изјаву су чули људи који су и данас живи, а вероватно ју је и штампа објавила.) Постављам питање: да ли се то данас после 30 година неко из неких „узвишених“ разлога одриче и имена српскога језика.
2.3. Проблем терминологија и страних речи у српском језику. Проблем терминологија постављен је у Савезном заводу за стандардизацију још 1947. године. Проблем је постављен, али је врло мало урађено. Термини су нормирани само у оним областима и дисциплинама где су то тражили међународни стандарди. У многим областима и дисциплинама влада прави хаос или потпуна интернационализација термина, а највећи хаос и отуђење влада у лингвистичкој терминологији и медицини. Терминологије имају велики значај за школство и науку. Наиме, дете већ у основној школи у својим уџбеницима среће се са једним бројем термина и није свеједно да ли су ти термини строго устаљени, јасно дефинисани, да ли су изражени речима матерњег језика или страним лексемама. Ситуација у уџбеницима већ у основној школи је забрињавајућа, а у средњој школи и на факултету застрашујућа. Отуда се може поставити питање да ли се наши средњошколци и академски грађани школују на српском или на неком страном језику. А што се тиче науке, већ се зна. Да бисте стекли звање научника, ви морате да савладате језик од коју хиљаду страних речи. Па ни то не би било чудно кад би терминологија била нормирана. Али није. Где је ту држава, где су националне институције, где је Савезни завод за стандардизацију. Можда ће нам одговор дати вест коју су 2000. године објавиле новине да је Савезни завод за стандардизацију основао комисију која ће пронаћи групу стручњака која би стандардизовала српску тастатуру. Данас, 20 и више година од појаве рачунара у масовној употреби. С друге стране, српски језик је преко назива страних роба, производа и нових технологија преплављен страним, углавном енглеским речима. Овакву ситуацију нико не контролише, они који би требали да то раде седе скрштених руку. Међутим, проблем се може решити за годину-две, али ко да одвоји новац за то и ко да то уради! Морамо се запитати: коме је у југословенској држави стало до српског језика?!
2.4. Борба за очување писма и језика. Пре двадесет година водила се жива активност да се очува ћирилица као изворно српско писмо. Навођен је податак да су графити по зградама и јавним местима исписани обично латиницом, што је значило да се генерација која стаса у слободном избору опредељује за латиницу као своје писмо. Данас је та прича застарела, пошто је велик број графита исписан не само латиницом него и на енглеском језику, и то прилично исправном. Дакле, не губимо само писмо него и језик. Манија енглеског језика са телевизије и графита шири се на називе фирми, предузећа и уметничких група. Како се ми против овога боримо? Тако што мешамо лончиће: дописни члан Академије наука, иначе, историчар језика — долази на место главног уредника Српског дијалектолошког зборника, русиста води пројекат Синтаксе српског језика, на челу Одбора за стандардизацију<9>, који је састављен од „стручњака“ по мери „мој човек“ (односно од другоразрених и трећеразредних србиста) — долази романиста. Да ли би требало укључити сигнал за узбуну, помирити се са ситуацијом или бити радикалан: допустити да се српским језиком баве несрбисти, увести енглески језик као језик јавног општења, а у погледу вере прећи колективно у католичку веру и постати Срби католици. Можда бисмо тиме решили многе проблеме и убрзали оно на чему свесно или несвесно радимо.
2.5. Положај српског језика у свету. Поразна је али тачна чињеница да се на већини катедри у свету где се некада учио тзв. српскохрватски језик сада учи хрватски. На неким катедрама где се учи српски не предају га Срби, а на неким где га предају Срби, предају га из хрватских уџбеника. Још у време авнојевске Југославије катедре и библиотеке где се изучавао тзв. српскохрватски језик обасипане су хрватским, македонским и словеначким књигама. У тадашњој Србији нико није био надлежан да српском лектору даје српске књиге за поклон страним катедрама и библиотекама. Уз ово бих додао, а то лично знам, да су лектори из других југословенских република претходне Југославије били боље плаћени него лектори из Србије, али не само то него и да су лектори из Војводине и са Косова били боље плаћени него лектори из уже Србије. А то ваљда нешто говори. Поуздано знам да данас хрватска држава покушава све како би на катедрама за некадашњи тзв. српскохрватски језик отварала катедре за хрватски језик. Хрватска држава<10> све чини да би привукла стране студенте да уче тзв. хрватски језик. Наиме, даје им стипендије за студије у Хрватској и обезбеђује плаћени боравак за време летњих и зимских ферија. А шта и колико чини југословенска (и српска) држава за српски језик? Нека на ово питање одговоре задужене српске установе и одговарајућа југословенска и српска министарства.
2.6. Српски језик и информационе технологије. Постоји још једна примена језика, то је примена језика на рачунарима. Ту као да не стојимо лоше. Они који се иоле озбиљније баве обрадом текста на рачунару чули су за програмски пакет РАС. За оне које то интересује износимо да су у току припреме за издавање компактног диска на коме ће се наћи програм за поделу речи на слогове, коректор за откривање дактилографских и правописних грешака, програм за екавизацију/ијекавизацију текста и српски електронски речник, у чију је базу ушло 15 томова РСАНУ и 3 тома Матице српске. И још нешто, не мање важно, да се далеко одмакло у изради српског електронског правописа који ће имати 300.000 речи са комплетном правописно-граматичком подршком и изради велике описне граматике српскога језика. Али да вам одмах кажем, да се не заваравате, овим успесима не могу се похвалити ни министарства која су по здравој логици морала да финансирају овај пакет ни националне институције које су морале ове пројекте да пријаве код министарства као свој радни задатак. Овај грандиозни посао, који вреди неколико стотина хиљада марака, водио је, радио, сам и са сарадницима, финансирао и о финансијама се бринуо колега мр Милорад Симић. Како је радио, како се довијао за новац, које је проблеме имао, ко му је помагао, а ко није хтео да му помогне или чак му сметао — прича је за себе или за рубрику веровали или не. Можда је Симићев пример нека врста путоказа онима који намеравају да нешто корисно ураде за српски језик: уздати се првенствено у се и у подршку оних којима је стало до српског језика и опстанка српског народа.
Уосталом, после најновијих политичких и изборних промена могла би се очекивати и боља језичка политика и подршка капиталним пројектима везаним за српски језик. Да ли ће ишта бити од тога, остаје нам да сачекамо. Можда не би било лоше да се у скупштини Србије стави на дневни ред питање језичке политике или да се одржи јавни научни скуп, на коме би требало изнети неумољиву истину.
3.0. Перспективе српског језика или шта да се ради?
Ако бих ја некоме био саветник или ако бих сам одлучивао о томе шта да се ради у овом тренутку или годинама које долазе: Прво, увео бих у српску филологију критеријуме стручности и научности, а одстранио све оно што подсећа на мафијашку организованост, оно што у први план ставља клановску припадност. Друго, поставио бих пред српску филологију и финансијере следеће задатке — обрадити и нормирати српски језик, пребацити га на електронски медиј и учинити га доступним свим Србима у земљи и у свету, затим написати фундаменталне приручнике за нашу децу у земљи и иностранству и за странце који уче наш језик, као и прикладне једнојезичне и двојезичне речнике. Или одређеније речено требало би комплетирати програмски пакет РАС и на његовом довршењу (на довршењу електронског правописа и велике описне граматике) ангажовати све квалификоване српске филологе, затим или упоредо са тим урадити српски дијалектолошки атлас, српску дијалектологију и историју српског језика, синтаксу, фонетику, морфологију, творбу речи, стилистику. Неопходно је да се по сваку цену обезбеди новац за лекторска места у иностранству и новац за стипендирање страних студената који желе да студирају српски језик код нас. Уколико се ово не уради, уверен сам да ћемо за неку деценију морати објашњавати странцима не само да језик којим ми говоримо није хрватски него и нешто горе да ми нисмо Хрвати него Срби. Ако се не освестимо и не схватимо професионалну и моралну одговорност у очувању српског језика, зацело ће нестати и српски језик и српски народ. У том случају сви наши „велики научни успеси“ у земљи и у свету, сва наша „славна имена“ и „идоли“ показаће се као лажни, као новац без покрића, као празна прича.
На крају, остављам вама да размислите да ли је у протеклих 70 година постојала српска језичка политика, ко је ту политику водио, да ли су је водили Срби, да ли је та политика била добра, мудра, далековида и успешна, да ли ту политику треба наставити или мењати. Да ли је ово што сада радимо ми и наше установе добро и исправно. Размислимо. Можда је последњи тренутак.
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА
Енциклопедијски лексикон — мозаик знања — српскохрватски језик, 1972, Београд.
Куна Х., 1976, Књижевне коине у релацији према предстандардним идиомима и стандардном језику, Књижевни језик, 1-2, Сарајево)
Милосављевић П., 1970, Обнова србистике, Приштина.
Опћа енциклопедија, 1977, књ. 3, Загреб.
Пешикан М., 1970, Наш књижевни језик на сто година послије Вука, Београд.
Симић Р., 1994, Морфонолошки процеси у српскохрватском језику, Никшић.
Списи Одбора за стандардизацију српског језика И, 1998, Београд.
Српска академија наука и уметности (Одељење језика и књижевности), 2001, План рада за 2001. годину, Београд.
Ћорић Б., 1995, Српскохрватски језик, Београд.
Фусноте:
Исп. Милосављевић 1997.
Исп. Опћа енциклопедија 1977: 572.
„И самим Гајевим почетним фиксирањем илирског територија биле су обухваћене све јужнословенске земље: Крањска, Корушка, Штајерска, Истра, Горица, Хрватска, Славонија, Далмација, Босна, Црна Гора, Србија, Војводина, Македонија. (Већина илираца је осим тога и Бугарску убрајала у јужнословенске земље)“ (Опћа енциклопедија 1977: 572).
Полазећи од гледишта да „један народ треба једну књижевност да има“ и „да је књижевност раскомадана не само по буквици, него и по језику и правопису“ потписници Књижевног договора довели су следећих пет закључака:
(1.) да не ваља мешати наречја и градити ново којега у народу нема, већ треба узети једно;
(2.) да је за књижевни језик Хрвата и Срба најправије и најбоље примити јужно, ијекавско наречје, и то тако да се у дугим слоговима пише ије а у кратким је или е или и, како где треба (бијело, бјелина, мрежа, донио);
(3.) да се глас х пише свуда где му је по етимологији место;
(4.) да се избаци х из генитива множине код именица;
(5.) да се вокално р пише просто без пропратних вокала и и а, дакле прст, а не пирст или парст.
У Књижевни договор унесене су основне Вукове језичке и правописне концепције, па и у мотивацији зашто се то чини наведени су готово дословно разлози које је Вук Караџић раније изнео у својим полемичким чланцима и писмима. Касније је за књижевни језик узет штокавски дијалекат са новим облицима множине и новим (четвороакценатским) системом (Исп. Енциклопедијски лексикон — мозаик знања — српскохрватски језик 1972: 40—41).Нека нам као доказ послуже речи Херте Куне, која засигурно није српски филолог: „Иако је Загреб као културни и административно-политички центар био извориште стварања стандардног језика у Хрватској, па би се очекивало да ће стандардни језик тамо зачет бити на бази кајкавске књижевне коине, која је на том тлу већ имала и извјесну традицију и управо се у дјелима с почетка 19. в. формирала на темељу загребачког говора, из разумљивих социолингвистичких разлога загребачки аутори стандардног језика одабрали су други пут. Ово је еклатантан примјер колико су друштвено-политичке прилике и околности претежне и битне за формирање једног стандардног језика, јер су управо оне диктирале избор штокавског као базе за стандардни језик, као што су и биле потицај да се при таквом избору кајкавски Хрвати обрате оној књижевној традицији и оним коинама које су изван непосредног простора кајкавске Хрватске“ (Куна 1976: 19). Наведимо још неко мишљење о заједничком језику (српскохрватском језику) које долази из Хрватске 1969. године. Они су преузети из књиге Наш књижевни језик на сто година послије Вука писане руком М. Пешикана: „Пропадање наше филологије добило је напокон свој скандалозни крај у Рјечнику хрватскосрпског језика… Наш језик претворен у лудницу… шизофрени, сифилитични језик, сишавши с ума, банчи над својим гробом. Један примитивни, провинцијски Калигула декапитира језик свога народа! … Напокон је стогодишња хисторија будалаштина добила свој одговарајући епилог: смрт у смијеху!“ (Критика, 4). „Полазимо од чињенице да књижевни језик Хрвата и Срба није јединствен… него да се остварује у двије основне варијанте, једној ијекавској, западној, загребачкој или хрватској, а другој екавској, источној, београдској или српској“ (Критика, 5, 124). „Прекид с тим процесом извршио је Вук и Вукова школа у Хрватској, наметнувши за потребе нашег хрватског израза једну уску лингвистику. Није добро рећи, као што сам рекао: ’Вук и Вукова школа наметнувши’, јер заправо, читаву ствар је увјетовала политика грофа Куена… Социјализам не може у Хрватској без резерве, ни на језичном плану, подржавати рјешења која је сматрао ваљаним гроф Куен“ (Телеграм 14. III 1969) (Пешикан 1970: 7). „Српски филолози у погледу штокавске језичке и етничке заједнице треба да имају став који је имао Вук Караџић. Да је та језичко-етничка заједница једна, упркос политичким поделама и разним називима који су важили и које и данас важе и да она треба да има један назив за свој језик. Аргументи да би требало језик заједнице називати српским су: Срби се, као народ, помињу код Птоломеја и Плинија већ у првом веку нове ере (а поједини научници доказују њихово постојање и далеко раније). Хрвати се први пут помињу у 9. веку; Црногорци су, као нација, признати 1945, а Муслимани 1967. Хрвати, сем тога, имају свој језик (чакавски и кајкавски), а штокавски су преузели од Вука тек у 19. веку. По мерилима која важе за друге европске народе било би природно да се тај језик назива српским“ (Милосављевић 1997: 16).
Истини за вољу ваља рећи да постоје и друкчији случајеви. На Филолошком факултету у Београду излази часопис Српски језик (који садржајно све више поприма словенско обележје), а у Приштини је покренут часопис Србистика. Приштина, колико је нама познато, више није српско подручје. Међутим, не треба се претерано радовати. Остаје да се види да ли ће југословенска држава имати новца за ове часописе или ће се они временом погасити.
Ево шта стоји у Плану рада за 2001. годину Одељења за језик и књижевност САНУ: „Сви пројекти својевремено поверени Институту за српски језик САНУ дугорочног су карактера, па се основано претпоставља да ће се рад на њима наставити и након предстојећег расписивања конкурса за научне пројекте при Министарству за науку и технологију Републике Србије […] Пројекат 05Т12 — Српскохрватска лексикографија и лексикологија и издавање ‘Речника српскохрватског књижевног и народног језика’ (руководилац: др Мирослав Николић). У првој половини ове године биће у потпуности завршен и предат у штампу XVI том Речника САНУ“ (Српска академија наука и уметности 2001: 1—2).
Као пример можемо навести књигу Морфонолошки процеси у српскохрватском језику изашлу 1994. године. Ево шта њен аутор, између осталог, каже: „Још нешто о наслову. У тексту за језичку грађу и њену базу употребљавам назив српско-хрватски. У наслову сам задржао (некада) код многих уобичајен термин, просто из навике, и из поштовања према дугим годинама рада под једном заставом, која је онда осрамоћена и оборена у блато од стране оних који су били дужни да чувају њену и нашу част. Ништа више. Р(адоје). С(имић).“ Исп. и Ћорић 1985).
Политички систем који је српски народ довео до руба пропасти изгледа да је нестао. Међутим, они који су водили српску језичку политику воде је и даље и то у форми Одбора за стандардизацију српског језика. Дакле, неуспешни људи, који су изгубили дуел са хрватским учењацима — настављају као да се ништа није десило. Они чак и обећавају да ће посао око нормирања српског стандардног језика, који захтева координиране напоре стручњака и угледних установа, водити најкомпетентнији стручњаци, у ствари — они. Сам текст Списа Одбора за стандардизацију српског језика је графички аљкав, са мноштвом грешака, ево неколико: „Комисија за стандарди језик; могу имати замаменика и председника и секретара“ (I, 13); „без кјоје ми не можемо радити; Саопштио је унајкраће структуру Синтаксе“ (I, 119); „Е. фекте је изнео своје мишљење“ (I, 196); „Српске правосплавне цркве“ (I, 198); „не може му се приписати као кривица. посебно за њега није прихватљиво то што му је из Матице поручено да је ‘несарадљив’“ (I, 198). Ево, како се у Одбору за стандардизацију држе обећања да ће укључити „најкомпетентније стручњаке“: „Поштовани колега Брборићу, Обавјештавам Вас да не могу да прихватим именовање за члана Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима Одбора за стандардизацију српског језика. По образовању нијесам лингвист, па се, логично, нијесам ни бавио стандардолошким темама. С поштовањем, Ново Вуковић“ (I, 49); „Уважена господо, Захваљујем вам на поверењу које сте ми указали нудећи ми сарадњу у Комисији за лексикологију и лексикографију. У начелу, врло радо прихватам сарадњу, али сматрам потребним да вас обавијестим да немам никаквог лексиколошко-лексикографског искуства […] С поштовањем, Миодраг Телебак“ (I, 99). Уместо да стандардизује српски језик, Одбор за стандардизацију служи као сервис за поделу послова који искључује праве стручњаке — „М. Ивић: То је тачно, али ми стојимо иза те синтаксе (коју пише русиста Пипер — примедба М. Ч.), знали смо за почетак рада на њој. Ако колега Поповић (а зна се ко је Љубомир Поповић у српској синтакси — примедба М. Ч.) затражи мишљење о својој синтакси, даћемо га са задовољством“ (I, 120). Овде се мисли да ће русиста П. Пипер, који је од Одбора за стандардизацију изабран да води пројекат Српска синтакса дати мишљење синтаксичару Љубомиру Поповићу о његовој синтакси. Погледајмо ко води пројекат Творба речи у српском језику: „Будући да је на састанку Комисије за лексикологију и лексикографију, 3. јула ове године, било речи о томе да се мени (романисти Ивану Клајну — примедба М. Ч.) повери израда нове, свеобухватне студије о творби речи у савременом српском језику, желим овим путем да обавестим Комисију о својој спремности да се прихватим тог посла. У том циљу, молим Комисију да ми прибави два приручника која ће ми бити потребна за свакодневну консултацију, а која се не могу набавити редовним путем: ‘Етимолошки речник’ Петра Скока (I—IV) и ‘Речник савременог хрватског језика’ Владимира Анића. Уколико се накнадно укаже потреба за још неким приручником, бићу слободан да о томе известим Комисију“ (I, 135). Упознајмо се и са оним чиме је преокупиран Одбор за стандардизацију, односно једна од његових многобројних комисија: „Закључне напомене: Комисија ће се старати да у свој рад укључи што шири круг сарадника, или кооптирањем у Комисију или пак ангажовањем на реализацији појединих програмских задатака. Посебно ће се водити рачуна о томе да се у стручној и научној јавности не стекне утисак да је Комисија бављење овим аспектом писмености монополисала“ (I, 133). Наведимо и једну веома „писмену“ реченицу једног од сарадника Одбора за стандардизацију: „Са захвалношћу за указано повјерење избором за члана Комисије за морфологију и творбу речи, обавјештавам вас да прихватам учешће у раду радних тијела Одбора“ (I, 33). Да закључимо: „сретан“ је српски народ јер има Одбор за стандардизацију српског језика који је ангажовао „праве стручњаке“ да се брину о његовој писмености и да нормирају стандардни српски језик.
Аутор ових редака никада није замерао нити замера хрватској држави и хрватским учењацима на свему ономе што су чинили и чине да српски језик представе као хрватски, али замера српској држави и српским стручњацима што све то посматрају потпуно незаинтересовано, па чак и спречавају да се о томе јавно говори и пише.