Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту
* * *
Драги Илић, Црнотравац, секретар смедеревске грађевинске фирме Југово у пензији, малопре је доручковао и тек што је сео да у отвореној веранди, према башти са цвећем попије кафу, пред њим, ненадно хрупи Милан Кнол, фолксдојчер, тесар у пензији, такође из грађевинске фирме Југово.
-- Guten tag herr Dragi Ilitsch! Дал је Таса Чичко код куће?
-- Иди бре, мајстор Кнол, у бестрага! Даћу ја теби, гутн таг пресече ме живог, кад се сад нисам шлогирао, гле како ми лупа срце! Ма, што те не отера у апсу, ил на Голи оток, после рата док сам био активни официр. Швабову један, Па да тамо, по цео дан, колко ти воља вичеш: гутн таг, гутн таг, гутн таг! Ванцаго једна швабовска! Кад ћеш једном да се опаметиш? Исти сте, и ти и мој шурак Таса Чичко. Иди, код њега у, у, у… ма тамо у авлију, у његову кућу, па се тамо заједно блесавите, Сунце вам ваше бећарско!
Nikon D40, Nikkor 18-135mm f3.5-5.6, ISO640, 35mm, 1/60 sec, f4.5
Ех џаба ово убаво кафенце, кад сад не могу ко човек да попијем једну ракијицу и да уживам у овом лепом цвећу. Моја Анка је угодила нај убаву башту у Циганској мали. Гле како је леп овај ладолеж, па ружа пузавица па… Идем, опет да потражим флашу са ракијом. Сакрила Анка од мене да не попијем. Пијем неке лекове, па не иде ракија и лекови. Ма, могу бар по неку ракијицу уз кафу да прошврцујем. У прошлом месецу, оно кад је спремала ајвар за зимницу, порадовао сам се, Видим у шпајзу на полици флашу. Мислим се, заборавила да сакрије флашу са ракијом. Брзо извадим пампур из флаше, те онако, са опрезом, да не наиђе Анка, хитро, мушки, натегнем. Одмах сам се заштркнуо. Леле, Леле, почнем да бљујем ватру! Смандрљам се са канте за маст на коју сам се попео да бих доватио флашу. Срећа моја да сам се придржао за сталажу, па седнем на изврнуту канту. Оде маст у пропаст! Флаша у којој је било сирће за зимницу се одкотрља у кујну те се разби о шамлицу. Недељу дана смо били у ратном стању, Анка и ја. Она ме грди, замера ми што сам просуо сирће за зимницу, а ја њу да ми је намерно потурила флашу са сирћетом. У мал да ме отрује. Ево још нам се осећа сирће по кујни.
-- Бог ти помагаја, синовче, Драги!
-- Здраво, Чика Бориџан, овај, оћу рећи, чика Боро Бинаџијо! Како здравље?
-- Ма, добро је, него кад ме није моја Севда утепала начисто. Ономад, у шпајзу испод оног големог, Шареног лонца што у њега, моја Севда кува сарму за славу, напипам флашу комове ракије. Оставила моја Севда кад се деца разболе да им превије комове облоге. Ма, погледај си и ти синовче, у шпајз, под неки големи чапар. Мора да и твоја Анка крије неку флашу од тебе. Тако, сео, ја на клупу пред кућу и ћеифим ону комову ракију, а све погледујем на Севду. Забулила се са шарену мараму работи си нешто по башту. Кад, еве га комшија Дама – Адам Љубисављевић. Намирисо ракију ко звер. Ставим си прст на уста и уперим си прст од друуе руку, покажем на Севду, која си у башту, окопава патлиџани. Прекрсти се Дама и натегну два – триред. Каже мора да иде , ће му се отели крава. Ја наставим са ону ракију до данцета. Скљокам се на клупу и заспим. Не питуј ме ништа, како беше после, једва остадо жив од твоју стрину, Севду. Још прети да ће мотиком да ми окреше уши. Закључавам се у летњу кујну кад спим.
-- Еј, Тасо! Еј Чичко! Тука сам! Еве, ме, мене ме! Долазим! Долазим си одма!
Стално размишљам о мом стрицу Бори Бинаџији. Цела фамилија прича како је чудан, као да је мало скренуо. Делује скренуто, ево данас је највећа врућина, а он са шубаром на глави иде и нешто прича сам са собом. Сви кажу да је мало шенуо, да прича свашта, неке фантазије. Ја га увек добро саслушам, са уважавањем. Дошао сам до закључка да је прозорљив. Имао сам, док сам био у активној војној служби, колегу официра, Словенца, који је на усиљеном маршу добио сунчаницу и оболео, те су га демобилисали и отерали у превремену пензију. Имао је исте симтоме као мој стриц Бора Бинаџија. О, хо, хо, јес, бре, јес, сад се сетих! Има једна поголема шерпа у шпајзу, што моја Анка кува пемкез и пржи ајвар у њој, саћу ја у инспекцију, у шпајз.
-- Куде си бре Боро Бинаџијо. Остаресмо си. А, ти си по нај старији од нас Црнотравци у ову нашу дунђерску фајту, на тебе је сад ред, да си путујеш. Немаш си снагу ни да пљунеш, него си пљујеш на браду.
-- Еве ме бре Таске, Чичко. Јес да си пљујем на браду, ал те увек победим у табланети. Јес да сте ти и Тома Тицко и… израсли у велики дунђери. Били сте шефови на велика градилишта. Ал сте ви бре блентави бандити и тутубаци. Ич, не поштујете старије колеге, мајсторе. Ја сам учио дунђерски занат и поштовао мајсторе и старе људе. Целивао сам им руку из поштовање. Ако, ако, ће дођете Ви у моје године! Па, ће вас тако да штују ваши млађи! Море, еден ден, ће дође, Вама ујка из Америку да ве доведе у ред! Ја то не да доживим, ал ће се сетите шта вам мајстор Бора Бинаџија зборио. Запамтите! Ће ви дође ујка из Америку да ве све дотера у ред! А то што си пљујем на браду и што ћу први да мандркнем, ако, дај Божке, нек си иде све по ред. .
-- А, бре шта је сас тог Драгета. Иди сине Мишо зови ујку ти да дође да си играмо табланете.
Драги уђе у шпајз, попе се на шамлицу и левом руком одиже ону највећу шерпу у којој његова жена Анка кува пекмез и ајвар. Десном руком напипа положену флашу. Извади је и сиђе једном ногом са шамлице. И препозна по флаши да је то ракија од Живка из Биновца. Извади пампур, те лизне. Опрезно, за сваки случај да провери да није опет сирће. Помириса, јесте ракија је. Лизне, натегне, мљацка, мљацка, добра је, добраааа! Живкова, нема шта, домаћинска. Натегну опет и заметну главу да опет гуцне, и кад је флаша била у вертикали. Хрупи сестрић Миша у кујну и поче да виче знајући да ујка Драги слабије чује:
-- Ујче, ујче, Ујче, куде си, бре, ујче? Чекају те на табланет деда Бора Бинаџија, чика Кнол и тата, кажу да одмах дођеш, ако смеш да играш са њима?!
Драги се забезекну, па држећи флашу онако у вертикалном положају, изусти: „А, а, ах, ах!“ она ракија му се сручи по лицу и грудима.
-- А, а! Ах! Ах! Ти ли се бре сестриће? А, што бре, Мишо, што бре сестриће не кажеш да си ти! Ах, ах! ја помисли да је Анка. Оф, леле, леле што просу ову ракију! Сав сам се пофајтао. Мокар сам до појаса. Ко да је неко сипао ведро ракије на мене. Иди кажи да сви сиђу доле па ћемо да играмо на мојој веранди у ладовини.
Долазе Таса Чичко и мајстор Кнол, смејуље се. Ногу, пред ногу, пристиже и деда Бора Бинаџија. Носи у мрежи две векне хлеба. Пратила га баба Севда по леба, а он свратио код синовца Драгета и зетка Тасе на кафенце
-- А бре, синовац Драги, кад си брзо опрао косу, оћу рећи ћелу. Је ли Кнол мирише нека овај, мирише ли теби овде нешто на ракију. Да не пече комшија деда Мира казанџија ракију, па смрди џибра?
-- Ма, јок, мајстор Боро, смрди ваш синовац Драги он свако јутро пере косу, то јест ћелу сас неким мелемом на бази ракије. Доно му Часлав Пироћанац, кад је био код видовите баба Ванге у Бугарску Рекли да ће му порасте коса од овог мелема. А и, што би рекле моје швабе допинговао се пред партијом табланета, са неком чашицом ракије.
На талону кец.
Бора Бинаџија треба да одигра. Није му лако, пиљи у карте, поче нешто да шапуће. Прислони шаку са раширеним картама на груди, заметну главу уназад, загледа се у небо и мрда уснама. Тако, пар минута.
-- Шта је било? Шта се скањераш? Мисли мало брже, бре Бориџан! Оћеш да омркнемо у овој партији? Прошли пут си купио две векне леба у девет сати, ујутру а одно си их кући тек у мрак, ноћу, у једанаест сати. Море, ће те утепа, начисто баба Севда.
Тајац.
После пар минута ћутања,Бора Бинаџија их пажљиво осмотри: Драгета, Кнола па Тасу Чичка, који управо марамицом брише ознојену ћелу. Није ни њему лако, он после Боре игра следећу руку.
-- Еве, ви, на тог вашег кеца мала двојка, кад сте баш навалили. А, а, а, а! А Kако беше сад? А, ха, а, ха! Играј си Чичко на тебе је ред!
Устаде Бора, прибио десном шаком карте на груди, леву је ставио на чело, изнад обрва. Као да нешто осматра, гледа преко улице, низбрдо низ Циганску малу, те ће:
-- А, како, беше сад?! Ванцаге једне. Како беше?
-- Море, много сте бре, неваљашни, Ванцаге једне. Еден ден, ја нећу да доживим. Ће Ви дође ујка из Америку, да ве научи памет. Тако ће то да бидне, треба неко да ве научи памети. Он ће си купи једну голему фабрику, коју ћете ви са муку направили. Са коју ће све да ве затрује, има да ве трује, полагачке, полагачке. Има да цркавате ко год пацови и стенице. Море треба све да ве потепа, ујка из Америку. Ништа, бре, несте, добри! Ћутег је за вас, Тутубаци еееедни! Дошће вама ујка из Америку.Онда сте обрали бостан. Све ће да вас купи.
-- Ће, ве све научи памети!
-- Ћутег је бре, за вас!
-- Ћутег брееееее!
-- Ћутег!