Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту
* * *
Смедеревци су познати одвајкада као гостољубиви. Посебно, своје гостољубље изказују на крсним славaма. Такав је и мајстор Владимир – Влајко Ђуричић, обућар на гласу, честит човек. Има дивну породицу, са женом Драгињом има четири сина: Мићу бравара, Болета који шегртовао у татиној обућарској радњи и који му је десна рука у послу, Александра агронома и Жику механичара. Боле је што се тиче посла, веома спреман, само му тата замера, што се одметнуо у скојевце. Госпа Драгиња често уздахне, па каже, oнако из милоште „Шта сам Богу згрешила те ми даде ова четири коња и оног маторог, џигерицу ми поједоше. Да ми господ даде макар једну девојчицу. Тако ми и треба, мало ми оних момака у Свилајнцу, Лапову и мом Багрдану, што ме опседаше док сам била девојка, него ми треба лепи Влајко, чак из Смедерева“.
Трудељубиви мајстор Влајко, Љотићевац, као и велика већина Смедереваца, од како му је син Боле стасао да води радњу, почео да ради и комуналне послове за град Смедерево. Има виноград код Римског бунара на царини. Кућа му је између Горње ваге и Сењака, на Цариградском друму, са лепом окућницом, где мајстор Влајко има башту, свињац кокошарник, и шталу. Шта ће, велика му глота, човек мора да се хвата за све. Синови му помажу и поштују родитеље.
Извор: Shutterstock
Сутра је свети Јован крститељ, крсна слава Ђуричића. Поранили мајстор Влајко и син му Александар, заклали назимче те га окачили на ченгеле, извадили му утробу.
-- Драгиња, дај овамо, ту ванглу, што у њој спремамо працима да једу, те се прихвати овог дроба да спремиш сармицу за сутра. Него, Ацо, јесте ли ти, Мића, Боле и Жика позвали све другаре на славу, немој неког да испустите, да не испаднете муфљузи, кад знате да идете по славама онда, ди год сте ишли да позовете на нашу славу.
Ма, тато, по том питању смо много пажљиви, сви ће да дођу на патерице од славе. Него, нешто се умањио број, многи су ушли у партију, неки кажу да не смеду више да иду на славе, а неки кажу да су раскрстили са Богом. Биће нас, укупно 12, једино ако се неко не предомисли. Ђока Андрејић се занима са Лепом и неће да дође, а Лепа каже „Ма кој га шиша, ја ћу да дођем, мени је тетка Драгиња ко моја мајка Ружа“. Мими, Љубе шустера и Вера се исто занимају, већ дуже време и пред веридбом су, она каже „Ма кој му шмиргла уши, овом мом Мимију, њему скојевцу, ја ћу да дођем, ми смо, још од детињства ко браћа и сестре“.
Мајстор Влајко сручи дроб, од назимчета у ванглу, и понесе је са Драгињом у летњу кујну, па ће онако, као за себе.
-- Е, трт Милојка, на те скојевце. Е, сутра ћу, ко и сваке године на дан славе, да затворим радњу. Мој син, Боле, скојевац има да носи колач у цркву, ко бела лала, ако неће има да га убијем ка гиџу и да се одрекнем од њега преко новина.
На Јовандан, Боле шустерски калфа, скојевац, однесе колач у цркву. После је добио прекор од другова и запечатио политичку каријеру. На слави поп Рада, мајстор Влајков исписник и кућни пријатељ, одржа здравицу и похвали млађаног Болета, те рече „Посебно бих подвукао, да треба наша, смедеревска омладина да се угледа на Болета који се вратио на пут православља и осветлао образе ове честите фамилије Ђуричић“.
На патерице, још у зору поче да пада снег, до мрака нападао преко пола метра и још веје. Снег није спречио млађарију да се окупе. Сви су на броју, осим оних скојеваца, антихриста. Срчу врућу ракију и мезете чувене чика Влајкове пихтије и тетка Драгињину сармицу од изнутрица. Кучићи се напољу разлајаше и убрзо шкрипнуше врата од веранде. Таман да се чика Влајко ухвати за браву од предсобља, врата се отворише и у собу бануше Тине и Микица, синови Момчила пекара, млади скојевци, Приђоше домаћину, пољубише му руку и честиташе славу. Чика Влајко, онако запрепашћено их гледа, неверујући, пријатно изненађен. У, том уђе из кујне у собу тетка Драгиња са оклагијом. Микица и Тине устукнуше
-- А, уууу тетка Драгињо, тако ли се дочекују гости, са оклагијом, јел тако?
-- Ма јок, бре децо, ја реко са оклагијом лакше ћу да намакнем вирангу на тај прозор до улице. Не мора свако да вас гледа за нашом славском трпезом, па после да испира уста како су комунисти, скојевци били код мајстор Влајка на слави.
Мајстор Влајку и госпа Драгињи пуно срце, уживају у млађарији. Вера и Лепа, кад, кад устану да нешто припомогну тетка Драгињи, онда нешто ћућоре све три воде неке женске разговоре. Мајстор Влајко задовољан, само износи бокал за бокалом својег вина од смедеревке, пије барабар са синовима и њиховим другарима. Сви воле мајстор Влајка као веселог и мудрог човека.
-- Децо моја пуно ми срце што сте тако јешни и пишни. Ономад сам отворио једно буре са вином, ружицом, од прокупца и тамњанике. Иди сине, Жико, у подрум донеси једно два бокала и један бокал слатког вина за ову женскадију, Драгињу, Веру и Лепу.
Вино ради своје, почела је шала и песма. Микица, већ добро загрејан, устаде те, изађе напоље у снег и крете према нужнику, који је био на крају дворишта. После десетак корака окрете га нешто у глави од вина и овог ладника, који га запахну. Ухвати се за капијицу од свињца, те се пресамити и избљува у свињац. Пробудише се прасићи њих једанаест и у сласт полапћаше, ону топлу , масну бљувотину. Скоро, сви се избљуваше у мајстор Влајков свињац. Тако растерећени, који су били сигурнији на ногама, дочепаше се нужника, те се источише, а неки су обавили посао на пола пута, у снегу. Углавном нико се није унередио, а праци и њихова мајка најбоље прођоше. Налапћаше се, па и они прославише светог Јована.
Седело се, јело, пило и веселило. Тек, по поноћи се весела омладина разиђе својим кућама. Ујутро се прва пробуди госпа Драгиња, отпрати на посао Мићу и Жику, па пробуди мајстор Влајка и Болета:
-- Диж те се и вас двојица, треба да отворите радњу, шта се ту излежавате. Ти Влајко узми бакрач са топлом водом са шпорета те сипај у ванглу и умешај јарму за праци и понеси шерпу да помузеш козу, виш да све једнако мекеће.
Влајко обуче два пара унтраца, и дебеле панталоне од штрукса, кожух и обу чизме. У летњој кујни спреми јарму у топлој води. Отвори врата од свињца, очекујући да прасићи навале. Уђе у свињац, и изли ванглу у алов. Прасићи се не појављују, а крмача седи на сред свињца у снегу, оклембесила уши, лењо грокће ко нека пијандура и не хаје за њену омиљену јарму у алову. Око ње су прасад, укрућена, поцркала од силног алкохола унешеног у организам, лаптањем бљувотине припитих мајстор Влајових гостију.
Гледа их сажаљиво, онда слегне раменима и помирљиво – прекорно закључи:
-- Па бре прасићи – ви не знате докле смете да пијете алкохол - А ти, матора, и ти си навалила на пиће уместо да упозориш своју децу да је за њих прерано, да не страдају!