Прича је премијерно постављена овде, на Стимиту.
* * *
-- Помаже Бог Трифуне - Тришо бициклисто!
-- Бог ти помогао! E, мој Момчило беше то некад, кад сам био бициклиста. Сад само оправљам точкове, оћу рећи бициклове и моторбициклове, неке и препродам. Отежо сам, па се задувам док стигнем узбрдо до моје куће у улици Браће Руса. Ономад ме пратила моја Драгиња на Калемегданску пијацу да нешто пазарим. Седнем на тооочак па се стуштим низ Браће Руса улицом, прођем Ринглов, кад код Среје поткивача из, Турјаковићеве авлије, одједаред излети на сокак њихов мезимац, онај немирко мали Божа. Како сам врднуо да не ударим дете нагазим предњим точком на балегу. Оклизнем се, куку мененака, комбрљао сам се све до Кузмановићеве задужбине. Главу сам разбио на два места и гле како сам нос одрао и будзе поцепао и… Изгледам ки да ме дваред прегазио брзи воз.
-- Ма немој, бре побратиме Тришо сад да ми слажеш неку причу како ти је све то због зато што си пао са тооочка. То те је, гарант она твоја Драгиња, она Петријевка измакљала. Лепо сам ти говорио да се не жениш у Петријево. Тако ти и треба кад ме ниси послушо. Немо да ме замајаваш са тим причама. Него дошо сам да купим један тооочак за мене, лично за мененака.
-- Па, Момчило, еве ти овај Драгињин точак, виш каки је, ки нов. Купио сам га пролетос у Будимкићевој гвожђари, увежен је из Маџарске.
-- Јок, бре Тришо, не пада ми на памет да јашим женски тооочак. Чим би ме опазили у чаршији да јашим женски тооочак, ома би ми наденули име Мома жемпураћ. Него, дал ти је овај мушки тооочак на продају?
-- Јесје, и да знаш то ти је добар тооочак. Ономад га дотеро из Прека, из Рита онај, Имре Чоти, Маџар. Иначе је точак марке КТМ увежен из Немачке. Швапски тооочак, нема шта Шваба прави добри тооочкови. Ма то је за твоју кућу, то ти је здраво добар тооочак. Имре баћи рече да га теслимим некоме ко зна да цени добар тооочак.
-- Добро, Тришо, колко иштеш за њега?
-- Па право да ти кажем побратиме Момчило, ево за тебенака нека бидне иљаду и двеста динара, ал да никим не причаш да сам ти га дао за те паре, да не дочује моја Драгиња.
-- Ју, ју, све си ми ти пудљив. Ц, ц, ц, плашиш се рођене жене, госпа Драгиње, онако кротке и васпитане жене. Море, бре Тришо, скуп си, скуп си бре Трифуне ки ђаво! Ево Тришо да ми лепо даш тај маџарев тооочак за осамсто динара и никим по чаршији да не причаш колко сам ти дао да не дозна моја жена Лена, знаш како је она пргава. Она је из оног ајдучког села, из Сеоне.
-- Сад ти мени Момчило удараш контру. Ај се нађемо на пола ал никим да не причаш јер она моја Петријевка…
-- Оћу, ћу ти дам те паре, ал онда и ти никим по чаршији да не причаш колко сам ти платио тооочак. За ту цену да угодиш напред корпу да возим малега Илију. Позади ми угоди већу корпу, да може на њу да стане велика котарица за леба да би мого по кафанама да разносим лепињице и сомуне.
-- Важи, Момчило, дај руку и да платиш арвалук у Пивници код Пере Доциног што си се поновио овим швапским тооочком. Знаш како, ваља се да те не бије малер. Мислим да ти због малера не зарђа тооочак. Имам на лагеру нове корпе за тооочкове, само да их очас заштрафим. Е, ете ти тооочак, па да се лепо возиш.
-- Ама, важи бре Тришо, биће арвалука, донећу и неколико тепсија бурека, али само мало да се тргнем од овог трошка за тооочак. Ошишо си ме за иљадарку, не могу да се опоравим до Петровдана.
Пивница код Пере Доциног
Предвече, уочи Петровдана, баштa Пивнице Пере Доциног пуна гостију. Мезете, пијуцкају, ћаскају. Од Копчарске мале пристиже Момчило пекар на бициклу, разноси лепињице и сомуне по кафанама. Обукао стајаће одело, јер после испоруке лепињица иде на пробу црквеног хора Слога. Имаће времена и кафу да попије. Штипаљком за веш стегао десну ногавицу да му је не ухвати ланац од бицикле. Мали Илија седи напред у корпи и држи се за гуверналу. Момчило грди Илију јер је успут отшрафио поклопац од звонцета и вероватно га негде испустио. Ко зна где се поклопац одкотрљао. Враћао се Момчило у Копчарску малу не би ли га нашао. Можда се откотрљао у траву поред пута? Поклопца нема ни од корова. Мора сад да купи други поклопац код оног дерикоже Трише бициклисте. Приђе келнер Драгиша Ландолац да Момчилу привати бицикл па га упита:
-- Јел чика Момо како иде тооочак?
-- Ма добро иде тооочак. Алал му паре што их дадох мом побратиму, Триши бициклисти. Снабдео ме са добрим швапским тооочком. Него га уватила рђа у руке. Мој синчић, Илија, ако настави да га ркће и да га ака, брзо ће да га доака. Научила га она мала Љубица, она мала ајдучица, Гарина ћерка, да вози тооочак. Једаред, Љубица на мајдану узјаши Гарин точак а малега Илију метне на задњу корпу. Онда се стуштише низ Мајдан и прођоше поред Ватрогасног дома. Поплашише коње и грунуше у ватрогасну шупу. Не питај! Гара, кад је дошо, излемао и Љубицу и Илију. Онда је моро да узме џак од ватрогасаца да у њему однесе тооочак на оправку ход Трише бициклисте. Ономад ти мој Илија протне десну ногу кроз рам од тооочка и стане на десну педалу. Ондак гурне левом ногом тооочак, па кад тооочак крене он дигне леву ногу на леву педалу и почне да мота. То га научила она Гарина мезимица, мала Љубица. Ономад, док је Лена кљукала гуску мали Илија истера кришом тооочак на сокак. Терао га Копчарском малом, низ Кнез Михаилову улицу, па скроз тамо иза цркве до пијаце на Калемегдану. Тамо, код великог алова за појење марве, нагази на поткивачки јексер. Гума пукне ки пушка а Илија се смандрља на цундер посут по пијаци. Не питај огулио се ки краставац. Фала Богдану џандару и Божи ватрогасцу да су били на лицином месту. Били су ту поред пијаце у кафани „Јадран“, седели са газда Жиком Дурдућем и пили ладно вино смедеревку и са чуђењем гледали како Илија вози тооочак. Онда пуче гума, пуче ки из пушке, дете паде. Сви помислише да је неко устрелио малога Илију из пушке. Дигла се алабука! Одведоше Илију код доктора Чампара. Преглед и што га намазао неком машћу коштао ме три банке. Ма не питај ме, није то сав трошак. Упртим тооочак на леђа и однесем га код веселог Трише бициклисте, кад он ме опаучи по џепу за још четири банке што је залепио гуму и исправио гуверналу.
Мали Илија искористи прилику да се спасе од љутититог тате, па скочи из корпе и отрча право до стола за којим седе Богдан жандар, маестро Душан Шамбек хоровођа и Христивоје апсанџија. Богдан рашири руке и прихвати Илију, онако заштитнички. Стави му своју, жандарску капу на главу и понуди га ратлуком који је добио уз кафу. Хоровођа Душан наручи за Илију клакер, а Христивоје апсанџија му даде неке старе букагије да се игра дете. Илија звецка букагијама па ће:
-- Аууу, бре тато, изем ти клоклопац од звонцета. Једва се спасох од тебе, замал да извучем батине!
-- Ма, батине ти не гину, само да те дохватим има да добијеш по туру за клоклопац, овај, оћу рећи за поклопац.
Христивоје апсанџија се први прибра од смеха, па отимајући се да му Илија не шкљоцне букагију, око руке упита Момчила:
-- Јел бре, Момчило колко даде Триши бициклисти за тај тооочак, без клоклопца?
-- Ма нисам млого, дадо му ономад иљаду динара и још ми приде угодио ове две корпе и…
-- Ииих, их, бре Момчило што те одро сас цену весели Трифун - Триша бициклиста. Еј бре, знаш колко је иљаду динара, за те паре си мого нов тооочак да купиш и то сас клоклопац на звонцету.
Сви у башти пивнице се дадоше у смех. Момчило љутито погледа Христивоја и припрети малом Илији, који се слади ратлуком и клакером:
-- Показаћу ти ја, добићеш по туру за клоклопац, само да разнесем ове лепињице и сомуне, неће да ти помогну ни Богдан џандар ни Христивоје апсанџија. Еј, друштво, брзо ћу да се врнем само да однесем робу у кафане Солун, Битољ и код Жике Дурдућа у хотел Јадран и ето мене. Наручите ми кафу, брзо ћу ја.
Момчило се враћа намргођен. Сви у пивници вриште од смеха. Илија, играјући се букагијама закључао хоровођу Душана Шамбека за баштенски канделабар који је поред стола за којим су седели. И маестро Душан Шамбек се од срца смеје свом удесу.Овај догађај је снимио фотограграф Мика Пластика новим фото - апаратом марке плаубел. И Момчило се смејао и мушки део хора који пре сваке пробе сврати на кафу у Доцину пивницу. Устаде Христивоје апсанџија, озбиљан, тресну на сто три везе кључева. Преврће, преврће по џеповима, па слегну раменима и оним својим храпавим гласом замуцкујући рече:
-- Ме, ме, мени је стварно не, не, непријатно, ја, овај, дадох малом Илији ове старе расходоване букагије, да се сигра, да се дете смири, кад он уватио, оковао у букагије крупну звер. Нема шта, даровит је. Ће га узмемо Богдан и ја на џандарски занат. Него Маестро Шамбек, ја се из, из, извињавам ал стварно немам кључ за тај стари модел букагија. То су старе букагије још из турског времена, из турских Зиндана кад сам био млад џандар, кад није било затвора него смо затварали робијаше по турским зинданима. Букагије су давно расходоване. Понео сам их кући да ме сећају на та стара времена.
Опет смех до суза, сви се смеју, једино је Момчило озбиљан. Дошло му да пропадне у земљу од стида, због свог мезимца. Ову гужву искористио мали Илија, зграбио Момчилов бицикл и онако са капом Богдана жандара на глави отера га према цркви и зави десно у Копчарску малу. Сви седе и кикоћу се, једино стоји хоровођа Шамбек онако везан букагијом за ливени стуб од канделабра и рече:
-- Господине Момчило, тенору мој управо вам је отишла котарица за хлеб према Копчарској мали.
Опет, урнебесан смех, Момчило тужно гледа како бицикл са котарицом на задњој корпи скреће према Копчарској мали и мрмља нешто на рачун свог мезимца Илије. Одузео се, не може ни да потрчи за бициклом! Христивоје, забринут, опет ће оним својим храпавим гласом:
-- Људи, шта се само церекате? Нек иде неко по Лазу поткивача да га позове, да дође и рас, рас, растргне ове окове, ове букагије, па да се хоровођа ослободи.
Опет смех. Устаде мајстор Миливоје Костић, угледни Смедеревац. Озбиљан, као и увек, рече:
-- Ајте молим вас ударили сте у шегу на рачун овог озбиљног човека. Шегачите се са уваженим професором наше гимназије и хоровођом хора Слога, нашег Саборног храма светог Георгија. Срам Вас било све до једног. Каки бре, Лаза поткивач! Дал је наш хоровођа да простите коњ? Није, него професор. Саћу ја да донесем тестеру за гвожђе. Нову, немачку тестеру марке бонсек и да својим рукама ослободим професора ове букагије. Оково га мали Илија ки ајдука, ки Боже ме прости разбојника.
Док је мајстор Миливоје пажљиво тестером за гвожђе секао букагију, отуд од Копчарске мале појави се мали Илија на бициклу без котарице за хлеб, коју је оставио код куће. Провоза се поред Доцине пивнице, па окрете десно према Калемегдану, онда пре њега скрену према хотелу Јадран, па скрену опет десно поред кафане Битољ и Солун. Кад је био у близини цркве, код Курдијанове пржионице кафе, скрену полудесно поред зграде Окружног надлежства и суда, па кроз парк испред Саборне цркве ухвати правац. Поче да се приближава пивници Слога и близу пивнице поче да кочи. Али, доцкан! Заустави се бицикл тек кад је грунуо у сто за којим су седели Христивоје апсанџија, Мома пекар, Богдан жандар и стајао букагијом за канделабар везан хоровођа Душан Шамбек. Претури се сто и попадаше сви за столом, осим везаног хоровође. Устајући, Мома пекар прети Илији. Мали Илија устао и подигао бицикл. Преврће по џеповима и извади поклопац од звонцета.
-- Изем ти, бре тато и твој тооочак и клоклопац од звонцета. Еве ти га, на клоклопац! Да изгинем и брез њега а и сас њега!
Триша Бициклиста
