Vaspitavali su me govoreći mi o važnosti obrazovanja. I sam sam svestan koliko je ono važno. Ipak život mi je više puta dokazao da je u mom detinjstvu i celokupnom školovanju značaj obrazovanja predimenzioniran. Naravno mislim tu na onaj deo koji se odnosi na školovanje. Siguran sam da svakom mladom čoveku treba mnogo alternativnih obrazovnih aktivnosti. Nije bitno da li neko trenira aikido, uči španski, igra u folkloru ili se trudi da pročita što više knjiga. Svaka od aktivnosti učiniće ga boljim. Što je svestraniji i aktivniji veće su šanse da bude uspešan, tačnije biće više obrazovan. Nažalost Srbija je zemlja u kojoj je obrazovanje mnogo degradirano i gde mnogo ljudi sa svojim fakultetskim diplomama može samo da se slika.
Otuda akcenat na alternativnom obrazovanju dodatno dobija na značaju.
Ne govorim sve ovo da bih ohrabrio one koji ne uče ili koji su ubedili sebe da im školovanje ne treba. Naprotiv i za njih je obrazac isti i on glasi: Radite na svom obrazovanju na svaki mogući način.
Takođe, bez želje da dajem na značaju onima koji su od obrazovanja odustali ili u problemima društva traže alibi za svoje neuspehe moram naglasiti da se obrazovanje nikad ne završava.
Ni kraj srednje škole, ni kraj fakulteta, ni postiplomske studije... ne znače kraj. Sve su to samo nivoi koje smo prošli ili nismo prošli, ali viši nivo uvek će biti pred nama.
Isto tako moram podsetiti da obrazovni ne znači da čovek ima i moralni nivo. I obrazovani ljudi mogu biti višestruko nemoralni.
Sve ovo govorim jer sam na fejsbuku pronašao dve moje školske drugarice. Ni jednu od njih nisam video preko 25 godina. Jednostavno život me je udaljio od mesta u kojem sam proveo detinjstvo i zaista retko viđam svoje školske drugove
Jedna od njih je bila super đak, sa lakoćom je dolazila do visokih ocena i u svim predmetima je pokazivala kvalitet. Zvala se Tanja. Istina kako se biližio kraj srednje škole njen uspeh je slabio nisu ocene bile ubedljiva kao na početku, ali i na kraju srednje škole bila je uspešna i upisala je Građevinski fakultet.
Druga se zvala Sandra i u školu je krenula ni sama ne zna zašto. Nije učila, ponavljala je prvi razred gimnazije, družila se sa negativnim ljudima. Gimnaziju je zamenila srednjom poljoprivrednom školom koju takođe nije završila.
Tanja je nakon prve godine napustila fakultet vratila se u Krupnj i nekoliko godina je bila u vezi sa oženjenim čovekom koji bio mnogo stariji od nje. Motiv veze bio je novac. Nakon razlaza sa tim muškarcem udala sa za jednog mladića i sa njim je rodila sina. Njihov brak je zahvaljujući njegovoj fleksibilnosti opstao i sinu su prošle godine proslavili punoletstvo.
Sandra se dugo nije udala a pre dve godine je svoju sreću pronašla u Kanadi. Udala se za muškarca koji je u Srbiji odrastao a život ga je odveo u Kanadu. Srećni su oboje i na fotografijam koje dele po fejsbuku nadmeću se pokazujući pažnju prema svojoj maloj kćerkici.
Na njenom profilu su samo lepe želje svima sa kojim je u kontaktu.
Sa druge strane Tanja je poslednjih nekoliko dana na svom zidu ispisala mnoštvo poruka upućenih rođenoj sestri i njenoj porodici. Poruke su uvredljive sadržine i nisu ni za pijačni razgovor a kamoli za fejsbuk zid.
Upoređujući sve to pokušam da se vratim u detinjstvo i samo se nametne pitanje: Da li je iko od nas mogao pretpostaviti da će one danas biti na nivoima na kojima su.
Goran