Danas većina istraživača razvoj vidi kao rezultat dinamičkog odnosa izmedu nasleđa i okoline. Na koji način priroda i okolina medusobno sarađuju? Nekoliko pojmova rasvetlilo je to pitanje.
Raspon reakcija.
Prvi od tih pojmova je raspon reakcija ili jedinstvena, genski određena reakcija svakog pojedinca na okolinu (Gottesman, 1963.).Sa promenom okoline od krajnje nepovoljne do iznimno povoljne inteligencija se kontinuirano povećava. Raspon reakcija rasvetljava dve važne stvari. Prvo, on pokazuje kako svako od nas drugačije reaguje na istu okolinu budući da imamo različitu gensku strukturu. Nepovoljna okolina dovodi do sličnih, niskih rezultata za sve troje dece. Međutim, kada je stepen uticaja okoline umeren, tada je Linda dete koje postiže daleko najbolje rezultate. U iznimno uticajnoj okolini, Ben ostvaruje najviše rezultate, a sledi ga Ron; obojica u takvim uslovima postižu više rezultate od Linde. Drugo, različite kombinacije gena i okoline katkada mogu dvoje ljudi učiniti istima! Primer, ako Linda odrasta u slabo uticajnoj okolini, njeni će rezultat biti oko 100 - što je prosek za sve ljude. Ben i Ron takođe mogu postići takav rezultat, ali da bi se to dogodilo moraju odrastati u prilično uticajnoj okolini. Ukratko, raspon reakcija otkriva nam da jedinstvene kombinacije nasleđa i okoline dovode kako do sličnosti tako i do razlika u ponašanju (Wahlsten, 1994.).
Kanaliziranost.
Pojam kanaliziranosti omogućuje nam drugi način razumevanja zajedničkog delovanja nasleđa i okoline. Kanaliziranost je tendencija nasleđa da ograniči razvoj određenih karakteristika na svega jedan ili nekoliko ishoda. Ponašanje koje je čvrsto kanalizirano sledi genski odrđen plan razvoja koji samo iznimno snažni okolinski uticaji mogu promeniti (Waddington, 1957.). Primer, čini se kako su perceptivni i motorički razvoj u dojenačkoj dobi čvrsto kanalizirani, jer se sve zdrave bebe u određenoj dobi počinju okretati, dohvatati predmete, sedeti, puzati i hodati. Ta su ponašanja promenjena samo u iznimnim uslovima. Za razliku od toga, inteligencija i ličnost slabije su kanalizirane, jer se pod uticajem promena u okolini mnogo više menjaju.
Kada promatramo ponašanja koja su ograničena nasleđem, vidimo da je kanaliziranost vrlo važna za prilagođavanje. Pomoću nje priroda osigurava da se kod dece koja odrastaju u vrlo različitim uslovima ostvari razvoj određenih veština karakterističnih za našu vrstu, što doprinosi našem opstanku.
Korelacija genotipa i okoline.
Priroda i odgoj međusobno saraduju na još jedan način. Nekoliko istraživača ističe kako je glavni problem u pokušaju odvajanja nasleđa i okoline to što su oni često međusobno povezani (Plomin, 1994.b.; Scarr i McCartney, 1983.). Prema modelu korelacije genotipa i okoline, naši geni utiču na okolinu kojoj smo izloženi. Način na koji se to događa menja se s dobi.
Pasivna i evokativna korelacija.
U mladoj dobi uobičajene su dve vrste korelacije između gena i okoline. Prva se naziva pasivnom korelacijom, jer dete nad njom nema kontrolu. Dok je dete malo, roditelji pružaju okolinu koja je pod uticajem njihovog vlastitog nasleđa. Primer, roditelji koji su dobri sportisti naglašavaju svakodnevne aktivnosti i upisuju decu na plivanje ili gimnastiku. Osim što su izložena "sportskoj okolini", ta su deca mogla takode i naslediti sportske sposobnosti svojih roditelja. Stoga postoji velika verojatnost da i sama postanu dobri sportaši, kako zbog gena tako i zbog okoline kojoj su izložena.
Druga vrsta gensko-okolinske korelacije naziva se evokativnom. Dete kod drugih izaziva reakcije koje su pod uticajem njegovog nasleđa, a te reakcije još više učvršćuju detetove karakteristike. Primer, aktivno, prijateljski naklonjeno dojenče verovatno će dobiti više socijalnih podražaja od pasivnog, tihog deteta. Slično tome, prema detetu koje je pažljivo i rado sarađuje roditelji obično pokazuju više strpljenja nego prema nepažljivom detetu.
Aktivna korelacija.
U kasnijoj dobi uobičajena je aktivna korelacija između gena i okoline. Kako deca proširuju svoje iskustvo izvan granica porodice i dobijaju veću slobodu u donošenju odluka, počinju aktivno tražiti okruženja koja odgovaraju njihovim genskim sklonostima. Dobro građeno i spretno dete provodi više vremena u sportskim aktivnostima, dete koje je talentovano za muziku uključuje se u školski orkestar i vežba violinu, dok intelektualno znatiželjno dete često posećuje obližnju biblioteku.
Ova sklonost aktivnom izabiranju okoline koja odgovara našem nasleđu naziva se traženjem kutića ili niše (Scarr i McCartney, 1983.). Dojenče i malo dete ne može puno birati svoje kutiće, jer odrasli biraju okoline kojima ih izlažu. Za razliku od toga, starija deca, adolescenti i odrasle osobe imaju puno veću kontrolu nad svojom okolinom. Pojam traženja kutića objašnjava nam zbog čega jednojajčani blizanci odgajani odvojeno u odrasloj dobi mogu otkriti niz iznenađujućih sličnosti u svojim hobijima, omiljenoj hrani ili izabranoj profesiji - te sličnosti naročito su izražene kada su mogućnosti koje su im pružale njihove okoline bile slične (Bouchard i sur., 1990., Plomin, 1994. b). Traženje kutića takođe nam pomaže razumeti nalaze longitudinalnih istraživanja koji pokazuju kako s dobi jednojajčani blizanci postaju sve sličniji po svojoj inteligenciji, a dvojajčani blizanci i usvojena braća sve manje slični (Loehlin, Horn i Willerman, 1997., McGue i Bouchard, 1998.). Uticaj nasleđa i okoline nije konstantan, već se tokom vremena menja. Sto smo stariji, to genski činioci mogu imati važniju ulogu u određivanju okruženja s kojima dolazimo u kontakt i koja biramo.