Zdravo svima,
Danas ću vam predstaviti svoj projekat iz kliničke psihologije. Na ovom projektu radila sam dugo, ali trud se isplatio, budući da je na fakultetu moj projekat dobro prošao, rešila sam i ovde da ga predstavim.
Uvod
Stigma je reč grčkog porekla koja predstavlja oznaku ili beleg koji se utiskivao na koži robova, izdajnika ili zločinaca kako bi se ukazalo na njihov inferiorni status (Goffman, 1997). Ljudi sa mentalnim poremećajima se suočavaju sa različitim problemima. Oni moraju da se bore sa simptomima bolesti koje imaju, a simptomi zavise od samog poremećaja - to mogu biti halucinacije, iluzije, promene raspoloženja… Ovi simptomi mogu u znatnoj meri smanjiti kvalitet života ovih ljudi, pre svega mogu uticati na njihov porodični,poslovni i društveni život. Drugo, oni moraju da se suoče sa stigmom koja postoji u društvu, kada su u pitanju mentalni poremećaji. Stigma uglavnom nastaje zbog nerazumevanja i neposedovanja dovoljno znanja o nečemu. To dovodi do toga da se ovi pojedinci isključuju iz društva – prijatelji ih napuštaju, teško im je da pronađu posao, što sve dodatno pojačava njihove simptome. Tako da se ovde može uočiti jedna cirkularnost. Ova stigma utiče i na porodice obolelih koje se isto najčešće isključuju iz društva, a kako je porodica ima glavnu ulogu u pomaganju obolelog time se otežava njena produktivnost i to sve opet na štetu obolelog.
Stigma se odnosi na negativno obeležavanje neke osobe samo zato što pati od neke psihičke bolesti (Rüsch, Angermeyer &Corrigan, 2005) . Otkrivene su 3 glavne zablude o osobama sa mentalnim poremećajima: oni su psihopate sklone ubistvima i treba ih se plašiti, oni su buntovni, slobodnog duha i oni su osobe sa detinjastom perspektivom sveta (Brockington, Hall, Levings & Murphy, 1993). Istraživanja pokazuju da društvo više isključuje osobe sa mentalnim poremećajima nego one sa somatskim bolestima zato što ljudi smatraju da su osobe sa mentalnim poremećajima same odgovorne za izazivanje njihove bolesti (Piner & Kahle, 1984). Ovo ne važi za shizofreniju koliko za bolesti zavisnosti i depresiju.
Primer stigme :
Ana je imala 25 godina i bila je hospitalizovana zbog akutne shizofrenije. Nakon terapije ona je puštena i simptomi se nisu javljali u naredne dve godine. Ana je radila u jednoj turističkoj agenciji i imala je kvalitetan društveni život. Međutim, u jednom trenutku desio se relaps i ona je bila opet hospitalizovana. Nakon dva meseca puštena je iz bolnice i bila je spremna da se vrati poslu. Međutim, njen poslodavac ju je otpustio uz obrazloženje da može biti opasna po klijente, izgubila je sve prijatelje, a roditelji su je naterali da pređe da živi kod njih u drugi grad. Sve se promenilo, pa se njena bolest opet pogoršala.
Iz navedenog primera može se videti značaj izučavanja i borbe protiv stigmatizacije mentalnih poremećaja. Stigma izaziva različite posledice kako na pojedince tako i na društvo u celini (Rüsch et al., 2005). Prvo, stigma dovodi do raznih diskriminacija osoba sa mentalnim poremećajima (u školskom, poslovnom i drugim kontekstima). Drugo, smatra se da je stigma dovela do toga da ministarstva više ulažu u medicinski sistem nego u psihijatrijski, veći su budžeti za lečenje somatskih nego mentalnih bolesti, naime smatra se da je lakše takve osobe i njihove tegobe tretirati u institucijama i na neki način ih “kontrolisati”. Treće, stigma dovodi do toga da osobe koje osećaju mentalne tegobe ne traže pomoć iz straha da će odmah biti etiketirane kao “lude”.
U skladu sa navedenim definicijama i problemima cilj ovog projekta bi se mogao definisati kao borba protiv stigmatizacije osoba sa mentalnim poremećajima, promovisanje prevencije mentalnih oboljenja i borba za kvalitetniju zdravstvenu negu i jednaka prava osoba sa metalnim poremećajima prilikom zapošljavanja i školovanja, kao i sprečavanje njihovog isključivanja iz društva.
Prethodna istraživanja
Pošto je ustanovljeno da je pre smišljanja i sprovođenja same strategije potrebno ispitati stigmatizaciju u populaciji, stoga je izdvojen članak u kome je napravljen pregled najzastupljenijih metoda. Članak (Link et al. 2004), koji obuhvata 123 studije od 1995. do 2003., nastoji da proceni stigmu i izdvoji najbolje načine za njeno merenje odnosno procenjivanje.
Navode se različiti koncepti i definicije koji su značajni za merenje stigme: Gofman navodi da je stigma atribut koji duboko diskredituje pojedinca, kao i to da je ona povezanost izmedju prideva i predrasuda; Džons navodi 6 dimenzija stigme: prikrivanje (koliko je karaktestika očigledna i vidljiva drugima, npr neki ljudi uspevaju da prikriju svoju tegobu ili bolest), kurs (da li je stanje stigmatizacije reverzibilno, odnosno da li je moguće da negativni stavovi nakon vremena “nestanu”), remećenje (u kom stepenu su socijalne interakcije osobe “narušene” npr. kod nekih osoba i poremećaja budu dosta narušene jer se ljudi plaše da li će ovi iznenadno reagovati ili se agresivno ponašati), estetika (u pitanju stigme ovo se odnosi na stepen u kome se javlja instinktivna reakcija gadjenja), poreklo (ko je “kriv” za postojeće stanje, npr. ukoliko osoba proceni da je neka osoba koja je mentalno obolela u nekoj meri odgovorna za svoje stanje, verovatno će je više osuđivati), opasnost (u kojoj meri procenjujemo da je osoba potencijalno opasna npr. da će nas napasti ili slično…). Link i Felan navode da stigma postoji kada sledeće komponente postoje, međusobno su povezane i konvergiraju. U prvoj komponenti, ljudi prave i naglašavaju razlike, u drugoj se označene osobe povezuju sa negativnim stereotipima i nepoželjnim karakteristikama, u trećoj se označene osobe smeštaju u kategorije kako bi se pravila razlika izmedju “nas” i “njih”, u četvrtoj dolazi do toga da označene osobe doživljavaju gubitak statusa i prolaze kroz diskriminaciju koja dovodi do nejednakih ishoda. S obzirom na navedeno, termin stigma se primenjuje kada postoji označavanje osoba, stereotipiziranje, diskriminacija, kao i gubitak statusa koji se kroz situacije razvijaju (Link & Phelan, 2001) .
Metode koje su izdvojene kao relevatne i potencijalno korisne su najšire podeljene na anketna, eksperimentalna i kvalitativna istraživanja. Anketna istraživanja se odnose na standardna pitanja koja mogu biti otvorena ili zatvorena bez manipulacije nezavisnim varijablama od strane eksperimentatora. U okviru anketa bilo je onih sa vinjetama kao i bez vinjeta. Eksperimentalna istraživanja podrazumevaju manipulisanje varijablama a zatim registrovanje ponašanja ispitanika, s tim da se za potrebe ovog projekta nije video potencijal u eksperimentalnim istraživanjima. Osim navedenih rađena su i kvalitativna istraživanja u koja spadaju intervjui, fokus grupe, analize sadržaja kao i studije slučaja. U okviru najširih metoda, autori članka (Link et al. 2004) daju preporuke za metode koje je najbolje korisiti u slučaju šire populacije i to su Bogardusova skala za merenje socijalne distance, skala semantičkog diferencijala, OMI skala (opinion about mental illness), kao i Opažena diskriminacija i devalvacija. Osim navedenih metoda, autori navode da se pokazalo korisnim primenjivati vinjete odnosno opise i prikaze osobe i njenog stanja, a ne samo navoditi etiketu, npr. “shizofren”, “depresivan” i sl. Pri sastavljanju vinjeta treba voditi računa kako će izgledati opisi jer je to jedino na šta se ispitanici oslanjaju u procenjivanju osoba i njihovih mentalnih oboljenja.
Kada su u pitanju istraživanja o stigmi koja se ne odnose konkretno na metode za njeno procenjivanje u populaciji izdvojeni su neki od sledećih nalaza:
Usmerene intervencije (npr. intervencije na radnom mestu) se čine kao obećavajuća i neophodna dopuna javnih kampanja, ali se malo zna o njihovoj efikasnosti. Cilj pojedinih istraživanja je bio da se pruži pregled dokaza o efikasnosti intervencija protiv stigme mentalnih poremećaja na radnom mestu. Grupa autora je odlučila da da sistematičan prikaz efikasnosti različitih intervencija na osnovu 16 studija. Efikasnost je bila procenjivana ispitivanjem promena u (1) poznavanju mentalnih poremećaja i njihovom tretiranju i prepoznavanju znakova/simptoma mentalnih bolesti, (2) stavovima prema osobama sa mentalnim zdravstvenim problemima, i (3) podršci (Hanish et al, 2016) .
Rezultati ukazuju na to da intervencije na radnom mestu mogu dovesti do poboljšanja znanja zaposlenih i podsticanja prihvatljivijeg ponašanja prema osobama sa mentalnim zdravstvenim problemima. Efekti intervencije na stavove zaposlenih bili su mešani, ali generalno pozitivni.
Od onih koji pate od nekog vida mentalnog poremećaja, procenjuje se da oko 70 % ne traži pomoć. Ova brojka je alarmantna s obzirom na visoku prevalencu problema mentalnog zdravlja među opštom populacijom. Identifikovano je nekoliko faktora koji doprinose razlici između istinske i tretirane prevalence: (1) nedostatak znanja o simptomima mentalnih bolesti i načinu pristupa lečenju, (2) predrasude i (3) očekivanii ili stvarni akti diskriminacije ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem (Hanish et al, 2016). Ovi faktori zajedno su definisani kao "stigma", koja ima dalekosežne posledice za one koji su pogođeni.
Od 16 studija, 8 studija je procenilo uticaj Obuke za mentalno zdravlje pri prvoj pomoći (MHFA) ili njene modifikovane verzije. Ostale su uključivale različite intervencije: igranje uloga, online treninge, psihoedukaciju, radionice, menadžment rizikom od traume i trening u intervencijama u krizi. Polovina ovih studija je ciljala na sve tri dimenzije stigme: znanje, stavove i ponašanje. U svim studijama, primarna posledica bila je izmena u bar jednoj dimenziji. Sekundarni rezultati su se odnosili na promenu u ukupnom mentalnom zdravlju učesnika. U 11 studija, intervencije su pokazale pozitivan uticaj na suportativno ponašanje zaposlenih.
Razvoj strategija koje ciljaju uže okruženje, za razliku od kampanja koje su usmerene na širu populaciju, pokazale su se efikasnijim. Uticaj masovnih medija na smanjenje stigmatizacije ima kratkoročan uticaj, dok intervencije sprovedene u radnom okruženju mogu biti delotvornije s obzirom na trajanje i prenesene informacije. Iz tog razloga, ako se kao ciljna grupa odaberu srednjoškolci i studenti, može se očekivati da kombinacija informisanja putem masovnih medija (Internet kao najbitniji medij koji je u najvećoj meri korišćen među učenicima srednjih škola i studentima) i intervencija u direktnom kontaktu budu najdelotvornije u smanjenju stigmatizacije među ovom populacijom.
Budući da su naša grupa mladi, trebalo bi napraviti pregled istraživanja koja su se odnosila baš na ovu grupu. U jednom istraživanju (Pinfold et al, 2003) su korišćene 2 strategije za smanjenje stigme: kontakt i edukacija (o kojima će biti više reči kasnije). U prvoj fazi, održane su radionice gde su učenici mogli da nauče dosta o tome šta su mentalni poremećaji, kako oni žive i sve ostale relevantne informacije o ovoj problematici. Takođe, puštan im je kratak video snimak o ljudima koji boluju od shizofrenije i depresije. U drugom delu, učenici su obučavani da ne koriste pogrdne reči kada opisuju osobe sa mentalnim poremećajima, kao što su ,,psiho”, ..mentalać”, ,,ludak” itd. Ono što je važno jeste da je svaki učenik imao letke ispred sebe koji su prilagodjeni mladim osobama i tako im je bilo lakse da prate čitavo predavanje. U drugoj fazi, učenicima su dolazili u posetu ljudi koji su imali mentalne probleme i oni su pričali o svojim iskustvima, a učenici su mogli da im postavljaju pitanja.
Evaluacija intervencije je izvršena tako što su učenici pre i posle intervencije popunili upitnik World Psychiatric Association's anti-stigma schools project in Canada (World Psychiatric Association, 2000). Ovaj upitnik sadrži: znanja o mentalnim poremećajima, stavove o mentalno obolelima i socijalnu distancu. Rezultati su pokazali sledeće: 1. što intervencija duže traje to su bolji efekti, 2. intervencija je veći utica jimala na žene i 3. najveća promena se desila kod onih koji su imali i edukaciju i kontakt sa mentalno obolelom osobom.
Stigmatizacija u Srbiji
Da bi se suzbijanju stigme pristupilo na adekvatan način potrebno je imati uvid u stanje u području u kojem želi da se deluje. Međutim, kada je naše područje u pitanju nema mnogo zvaničnih podataka o tome koliko je stigma kod nas prisutna. Svakodnevno iskustvo nam verovatno govori da je to učestala praksa, ali većih istraživanja na tu temu nema. Rađeni su istraživački radovi na nivou različitih fakulteta, npr. Medicinskog fakulteta u Beogradu, gde se ispitivao stav adolescenata prema mentalno obolelima (Marotić, Miletić & Pejović-Milovančević, 2010) ili u kojoj meri pol posmatrača utiče na stigmatizaciju mentalno obolelih osoba (Munjiza et al, 1998). U ispitivanju stavova adolescenata u Beogradu i Somboru, nađeno je da je najveći stepen predrasuda prisutan upravo u onom aspektu koji se odnosi na prihvatanje mentalno obolele osobe kao ravnopravnog člana zajednice, te da pokazuju sklonost ka etiketiranju i kategorzaciji. Osim toga, nađeno je da, nasuprot pretpostavkama istraživača, adolescenti u Beogradu ne pokazuju ništa manje stigmatizacije od svojih vršnjaka u Somobru. Pretpostavka je bila da će adolescenti iz Beograda prosto imati više susreta i kontakta sa mentalno obolelim osobama i da će stoga biti na neki način tolerantniji i liberalniji. U Beogradu u odnosu na Sombor je nađena veća razlika na stepenu diskriminacije te je pretpostavka da i pacijenti sami potcenjuju svoje snage i potencijale jer sredina tako “procenjuje” njih i njihov poremećaj. Kada je u pitanju istraživanje o stigmatizaciji u zavisnosti od pola posmatrača nalazi nisu optimističniji. Zanimljivo je da su istraživači pošli od pretpostavke da će žene biti sklone manjoj stigmatizaciji na osnovu njihove prirode i sklonosti ka humanim profesijama. Nalazi su pokazali da su i studenti i studentkinje bili skloni ka stigmatizaciji i to više ukoliko procenjuju osobu suprotnog pola. Dakle, nalazi obe studije ukazuju da je stigmatizacija prisutna i to čak među mladim ljudima koji su uglavnom u procesu školovanja i obrazovanja, odnosno nisu potpuno neinformisani i neupućeni. Kada su u pitanju podaci nekih zvaničnih institucija ove oblasti (Institut za javno zdravlje Srbije, klinika za psihijatrijske bolesti “Laza Lazarević” ) pretraga je obavljena na nivou zvaničnih internet stranica navedenih ustanova. Kao što je navedeno u uvodu većih istraživanja i nalaza nema. Na sajtu Instituta za javno zdravlje Srbije se prilikom pretrage samog sajta mogu naći neke informacije o mentalnom zdravlju uopšteno, međutim o stigmatizaciji mentalnih poremećaja ništa. Na sajtu klinike “Laza Lazarević” nema nalaza o tome koliko je stigma zastupljena, ali se može naći ne tako opširan tekst pod nazivom “Razbiji stigmu!”. U tekstu su kratko navedeni podaci koliko ljudi oboli od psihičkog poremećaja, šta je stigma i zašto je bitno o njoj govoriti. Nakon pregleda ustanovljeno je da bi za adekvatnu strategiju smanjivanja stigme bilo korisno sprovesti istraživanje kojim bi se utvrdilo u kojoj meri je ona prisutna, koji od navedenih komponenata stigmatizacije je najproblematičniji i možda u skladu sa tim osmisliti strategiju i plan, a svakako koristeći i stručnu literaturu kao što je već izdvojeno.
Strategije i intervencije
Prilikom planiranja strategije i odabira intervencija za projekat socijalnog marketinga, potrebno je krenuti od razumevanja uzroka problema stigmatizacije kako bi se našao najbolji način da se deluje na problem, kao i usmeriti se na one intervencije koje su se kroz ranije pokušaje pokazale najefikasnijim. Svakako pre odabira samih strategija i njihove primene, bilo bi potrebno ispitati populaciju o tome da li je stigma prisutna i u kojoj meri. Svakako bi se koristila i prethodna saznanja ali bi se dodatne informacije prikupile upitnicima kao i nekim od kvalitativnih istraživanja. Od upitnika bi se koristila OMI skala (Cohen & Struening, 1962) koja bi se zadala online ciljnoj grupi koju čine studenti i đaci srednjih škola kao i skala socijalne distance koja se pokazala izuzetno uspešnom u ispitivanju stigme. Osim toga, pristupilo bi se kvalitivnim istraživanjima poput intervjuisanja osoba koje boluju od nekog mentalnog poremećaja i razgovor u fokus grupama. Nakon prikupljenih podataka, pristupilo bi se sprovođenju samih strategija i intervencija.
Razumevanje uzroka stigmatizacije vodi boljem razumevanju načina na koji se protiv nje boriti i utiče na dalji odabir potencijalnih intervencija. Kako se ranijim istraživanjima došlo do zaključka da među ljudima vlada nerazumevanje ponašanja obolelih pojedinaca ,a to vodi daljem strahu i stigmatizaciji istih, kao jedan od načina borbe izabrano je, upravo, približavanje i upoznavanje javnosti sa ponašanjem i funkcionisanjem tih pojedinaca kroz filmove, diskusije, edukativne materijale i slično. Na isti način se može uticati na uverenje da su ovi pojedinci sami odgovorni za sopstvenu situaciju. Činjenica da se prema podacima istih istraživanja, stigmatizacija uči, može ukazivati na mogućnost korekcije stigmatišućeg ponašanja ili načina mišljenja, tačnije, da se i suprotno ponašanje može naučiti (Kecmanović, 2010).
Prilikom planiranja strategije borbe protiv stigme uzeta je u obzir činjenica da su u Nemačkoj, SAD-u i drugim država mnoge nevladine organizacije pokušale da smanje stigmu kako bi se poboljšao život mentalno obolelih. Za borbu protiv stigme obično su se koristile i dalje se koriste 3 glavne strategije: protest, edukacija i kontakt (Rüsch et al., 2005).
Protest - Obično se koristi protiv stigmatizacije javnih izjava, medijskih izveštaja i reklama. Mnoge od ovih protesnih intervencija su uspešno promenile ove javne izjave. Npr, U Nemačkoj je organizacija BASTA (UDRUŽENJE MENTALNO OBOLELIH) prikupljala podatke o ovim diskriminišućim javnim porukama, a zatim su uputile opomenu svim organizacijama koje su plasirale takve poruke i izjave. BASTA je imala uspeha, oko 80% diskriminišućih slučajeva je zaustavljeno, a odgovarajuće organizacije i medijske kuće su se izvinile. Obično su ovi protesti bili najefektivniji ako se preduzimalo više akcija, npr, ako je više ljudi pisalo Odeljenju za odnose sa javnošću, generalnom direktoru ili vlasniku određene kompanije, ako su se članovi BAST-e obraćali i nacionalnoj komisiji koja je odgovorna za nadgledanje reklamnih poruka i ako je sve to dokumentovano na BAST-inoj veb stranici.
Protesti su delotvorni u smanjenju negativnih javnih slika o mentalnim poremećajima, ali malo se zna o efektima protesta protiv smanjenja predrasuda ljudi. Sociopsihološko istraživanje je otkrilo da protesti suzbijaju stereotipne misli i diskriminatorno ponašanje. Međutim, postoje dva problema kada je suzbijanje u pitanju. Prvo, suzbijanje ne dovodi do toga da ljudi nauče nove stvari o ljudima prema kojima je postajala stigma. Drugo, postoji tendencija vraćanja potisnutih predrasuda. Tako da je bolje koristiti protest za smanjivanje negativnih javnih slika o osobama sa mentalnim poremećajima, ali i dalje je nedostatak što se ovim putem ne mogu steći novi, pozitivni stavovi o ovim ljudima.
Edukacija – edukacija pokušava da smanji stigma davanjem kontradiktornih informacija. Korišćenje različitih oblika kao što su knjige, video snimci, strukturirani nastavni program koriste se za prenošenje ovakvih informacija. Kratki edukativni kursevi o mentalnim bolestima pokazali su se korisni za smanjenje stigmatizirajućih stavova među različitim učesnicima – policajci, industrijski radnici, službenici, vlade, srednjoškolci. Međutim, istraživanja pokazuju da ovakvi kursevi više utiču na osobe koje bolje poznaju mentalne bolesti i pre samog kursa ili koji su imali ranijeg kontakta sa mentalno obolelima. Zato ovi kursevi imaju tendenciju da dosegnu one koji su već saglasni sa porukom, npr, stručnjake za mentalno zdravlje.
Da bi ovi obrazovni program imali više efekta korisno je koristiti neurobiološke modele duševnih bolesti jer je tada glavna poruka edukacije da su mentalne bolesti uzrokovane genetikom pa da same osobe nisu mnogo krive za svoj problem. Tako se otklanja krivica sa ovih osoba i na njih se može gledati isto kao i na osobe sa somatskim oboljenjem. Međutim, i sa ovom metodom treba biti oprezan jer ako se ljudima kaže da je genetika u pitanju onda oni mogu shvatiti da nade za oporavak ovih ljudi nema i da će zauvek ostati takvi kakvi jesu, pa samim tim stigma i izbegavanje ovih ljudi može biti još jače.
Kontakt – kontakt ljudi sa osobama sa mentalnim poremećajima može imati jak efekat u smanjenju stigma. Međutim, ovo zavisi pre svega od uslova sproveđenja kontakta. Ova intervencija biće uspešna ako uključuje: ravnopravni status među učesnicima, kooperativnu interakciju, kao i institucionu podršku za kontakt. Npr, kontakt srednjoškolaca sa osobama sa mentalnim poremećajima biće efikasniji ako je direktor dao pristanak za tako nešto, ako učenici nisu samo pasivni potrošači već mogu da postavljaju pitanja.
Neki autori navode još jednu strategije u borbi za smanjenje stigme prema mentalno obolelima (Gaebel, Baumann & Phil, 2003):
Otvorena vrata - U januaru 2002. godine Nemačka organizacija za suzbijanje stigme prema mentalno obolelima je u Dizeldorfu napravila program ,,otvorena vrata" gde je u pozorištu prikazan film koji je imao za cilj suzbijanje diskriminacije prema mentalno obolelima. Prikazan je film o momku Lukasu koji je oboleo od shizofrenije, film prikazuje njegov život, njegove probleme u svakodnevnom zivotu. Došlo je 200 ljudi na sam događaj, a pozvani su putem novina, interneta, bilborda. Ulaz je bio besplatan, a nakon filma vodila se diskusija gde su na bini bili mentalno oboleli, psihijatri i psiholzi. Publika je mogla da postavlja razna pitanja. Publici je dat upitnik pre samog filma i posle filma. Film i diskusija su značajno smanjili stigmu.
Kako su se kombinacije intervencija pokazale kao najefikasnije, odlučeno je da se prilikom sprovođenja konkretnog projekta, takođe koristi kombinovana primena intervencija. U projekat će biti uključena intervencija „Otvorenih vrata”, edukativni filmovi, plakati ili promotivni video spotovi, gostovanje osobe koja pati od mentalnog poremećaja i nekog od stučnjaka.
Centralnu intervenciju predstavljaju „Otvorena vrata” koja u sebi kombinuje dve pomenute intervencije edukaciju i kontakt i koja je osmišljena kao javni događaj sa većim brojem sadržaja. Učesnici će moći da prisustvuju nekom od dva glavna događaja, filmu i interaktivnoj diskusiji u sklopu gostujućeg predavanja. Prvi deo programa je projekcija filma koji prati život jedne ili više osoba obolelih od mentalnog poremećaja kao što su depresija, anksioznost i slično. Film ima za cilj edukaciju, razbijanje predrasuda poput pomenutih uverenja javnosti da je odgovornost na samoj osobi zbog bolesti, da su osobe sa nekim od poremećaja opasne po sebe i okolinu i slično. Prikazivanje filma ima za cilj i upoznavanje javnosti sa karakteristikama bolesti i života sa njom, pa bi se time moglo uticati na nerazumevanje obolelih osoba i samim tim smanjio strah od nepoznatog i nepredvidivog što bi sprečilo diskriminaciju i izbegavanje istih. Ovaj vid edukacije je takođe odabran iz razloga što je često razlog negativnog mišljenja o ovim pojedincima potekao zbog načina na koji su oni predstavljeni u filmovima, medijima, štampi, literaturi. Drugi deo programa predstavlja interaktivno predavanje u kome učestvuje osoba koja se bori ili se izborila sa psihičkim poremećajem, stučno lice koje radi sa osobama koje imaju slične probleme, kao i sama publika. Na ovaj način se posetiocima pruža prilika za stupanje u kontakt sa osobom koja je predmet stigme, a to se pokazalo kao efikasan način destigmatizacije. Tako će moći da se čuju dve perspektive, perspektiva osobe koja prolazi kroz tu situaciju i perspektiva osobe koja može na stručan način da objasni posledice i uzroke poremećaja. Celokupan program biće praćen deljenjem promotivnog materijala u vidu pamfleta. Projekat, takođe, obuhvata promotivne postere koji su zamišljeni tako da sadrže informacije poput „Da li ste znali…” ili edukativne statistike („Jedna od četiri osobe pati od nekog mentalnog poremećaja”), kao i informacija o stigmi („Ukoliko osoba oboli od psihičkog poremećaja, nema pravo na bolovanje”), koji će biti postavljeni u institucijama kao što su škole i fakulteti i u njihovoj blizini, kao i video spotovi koji bi bili plasirani putem interneta. Mladi će biti pozvani da prisustvuju „otvorenim vratima” putem društvenih mreža, drugih medija i deljenjem pamfleta.
Ciljnu populaciju obuhvataju učenici srednjih škola i studenti (uzrast 15-26 godina). Razlozi odabira ove ciljne grupe su višestruki, pre svega jer se smatra da je ova populacija pod najvećim uticajem stigmatizacije koja se širi u medijima, putem vršnjaka i slično. Takođe, smatra se da bi se na ovom uzrastu mogla preduprediti stigma kod budućih roditelja i zaposlenih. Dakle, naš cilj je da kod mladih razvijemo svest o problemima sa kojima se suočavaju osobe sa mentalnim poremećajima, kako bismo sprečili eventualne diskriminacije i zlostavljanja u školama i na radnom mestu.
Evaluacija
Evaluacija se sprovodi po smernicama priručnika Svetske zdravstvene organizacije (World Health Organization, 2007). Pod evaluacijom programa se podrazumevaju dva tipa evaluacije: (1) evaluacija procesa i (2) procena efekta.
Evaluacija procesa
Ova vrsta evaluacije ispituje da li je program izveden po planu (ili koliko od njega odstupa), mereći indikatore u zavisnosti od cilja programa. U smanjenju stigme prema osobama sa mentalnim poremećajima, ona bi se vršila na sledeće načine:
- Utvrđivanjem da li su prikazani filmovi i održana predavanja i razgovori (stručnjaka i osoba sa mentalnim poremećajem), i kvantifikacijom tih podataka (odnos planirano/izvedeno)
- Razgovorom sa onima koji su sprovodili intervencije (volonteri, organizatori), njihovom procenom uspešnosti izvođenja, i računanjem radnih sati provedenih u sprovođenju intervencije
- Razgovorom sa ciljnom grupom kojoj je namenjena intervencija – strukturisanim intervjuom koji bi proveravao znanje mladih o tome šta se dešavalo tokom intervencije, poput pitanja „Da li znate o kojoj temi je bilo reči u prethodnim radionicama u vašoj školi/fakultetu?”, „Koliko su trajale radionice?”, „Koji je bio sadržaj radionica?”, itd.
- Prebrojavanjem podeljenih pamfleta
- Praćenjem interakcije na društvenim mrežama (npr. broj sviđanja, deljenja, komentara)
- Pitanjima u upitniku u okviru drugog tipa evaluacije – procene efekta
Procena efekta
Ovaj tip evaluacije odgovara na pitanje da li je intervencija donela očekivanu promenu i, ako jeste, koliki je efekat promene i koliko je on dugoročan. Procena efekta bi se vršila na sledeće načine:
(1) Kvantitativno
Pretest-posttest zadavanjem sledećih skala, prema preporuci Linka i saradnika, 2014: Bogardusova skala socijalne distance (1947), OMI skala (Cohen & Struening, 1962), Skala semantičkog diferencijala (Osgood et al., 1957). Upitnici se zadaju neposredno pre intervencije (3 dana pre), neposredno nakon intervencije (1 dan kasnije) i posle intervencije (1, 3 i 6 meseci) Zbog mogućnosti postojanja efekta sekvencije prilikom popunjavanja upitnika, ono se vrši na sledeći način: u svakoj fazi zadavanja, od svih studenata/srednjoškolaca (sa liste koje poseduju fakulteti/škole) na slučajan način se odabira 200 osoba kojima se šalju upitnici putem mejla/e-indeksa ili se daje papirna verzija (u zavisnosti da li škola/fakultet mogu da ostvare onlajn kontakt), pri čemu je očekivana stopa odgovora oko 100. To se radi u pretestu i svim fazama posttesta. Takođe, upitnikom se proverava da li su ispitanici bili zahvaćeni intervencijom (pitanja poput „Da li znate koja je radionica održana?”, „Da li ste prisustvovali filmu/diskusiji?”, „Da li ste pročitali pamflet?”, „Koliko uključeni ste bili u održanoj radionici?”, itd.) što omogućava i poređenje između onih koji su manje i onih koji su više obuhvaćeni intervencijom, a ne samo efekat pre i posle. Na taj način može se lakše dijagnostikovati eventualni neuspeh intervencije (npr. da je ona uspešna, ali da nije uticala na dovoljan broj ljudi – tj „nema širinu”).
(2) Kvalitativno
Fokus grupama sa učesnicima koji su držali radionice, volonterima, studentima/srednjoškolcima u kojima bi se razgovaralo o: 1) jasnoći i pokrivenosti programa, 2) uspešnosti programa, 3) predlozima poboljšanja, 4) opaženoj promeni, 5) prednostima i manama, 6) predlozima budućeg delovanja.
Diskusija
Kao što se na osnovu prethodnih istraživanja može videti, različite strategije i intervencije dale su različite rezultate i implikacije za naredna istraživanja, ali važno je krenuti od samog početka i pojma stigme. Ono što se nedvosmisleno može tvrditi to je da zablude o osobama koje pate od nekog vida duševnog oboljenja znatno mogu da utiču na kvalitet života obolelog i pogoršaju njegovo stanje.
Iako su istraživanja rađena na različitim populacijama i ciljnim grupama, naše intervencije bi se sprovodile na srednjoškolcima i studentima, odnosno osobama od 15 do 25 godina. Naime, sva prethodna anketna, eksperimentalna i kvalitativna istraživanja su dala opšte preporuke, koje bi se mogle sprovoditi nezavisno od uzrasta i pola. Nažalost, kako je područje u kom bi se naše intervencije sprovele ujedno i područje gde ne postoji mnogo zvaničnih istraživanja o rasprostranjenosti i efektima stigmatizacije, jasno je da bi pažljivo isplanirana, sistematska ispitivanja dala čvršću osnovu za eventualne promene u shvatanju mentalnih bolesti i ponašanju prema osobama koje od njih pate.
Sledeće što su istraživanja sa sigurnošću utvrdila je važnost kombinacije informisanja putem medija koji najviše utiču na mlade (kao što je Internet) i intervencija koje uključuju radionice i direktan kontakt sa osobom koja pati od ovakve vrste tegoba. Iz tog razloga smatramo da bismo svojom kampanjom osigurali trajnost informacija koje bismo plasirali mladima, a pretpostavka je da bi upravo ta psihoedukacija uticala na destigmatizaciju među ovom populacijom. Ono što bi trebalo razmotriti, to su najadekvatnije metode evaluacije, kako bi se ispratio progres i uvele dopunske mere ili izmenile već postojeće.
Na kraju, važno je spomenuti da je određen broj istraživanja ukazao na interakciju različitih procesa koji stoje iza stigmatizacije i da nedostatak znanja sam po sebi nije jedini faktor koji na to utiče. To nas dovodi do ideje da se ti procesi podrobnije ispitaju, na osnovu prethodnih istraživanja i stručne literature. Najvažnija stvar koja se iz toga može izvući jeste upravo činjenica da programe koji za cilj imaju destigmatizaciju mentalno obolelih treba stalno evaluirati i unapređivati; počev od izmene prikazivanja takvih osoba u medijima kao opasnih i dramatizovanja i isticanja njihovih tegoba pri izveštavanju o nasilnim zločinima, do pronalaženja novih metoda za povećanje informisanosti o mentalnim bolestima, kako u populaciji mladih, tako u opštoj populaciji.
Reference:
- Brockington, I. F., Hall, P., Levings, J., & Murphy, C. (1993). The community’s tolerance of the mentally ill. British Journal of Psychiatry, 162, 93–99.
- Cohen, J., & Struening, E. L. (1962). Opinions about mental illness in the personnel of two large mental hospitals. The Journal of Abnormal and Social Psychology, 64(5), 349.
- Goffman, E. (1997). Selections from stigma. The disability studies reader, 203, 215.
- Kecmanović, D. (2010) (Ne)mogućnost prevencije stigme duševnog poremećaja i destigmatizacije osoba sa duševnim poremećajem. Psihološka istraživanja, 13(2), str. 185-217
- Link, B. G., & Phelan, J. C. (2001). Conceptualizing stigma. Annual Review of Sociology, 27, 363–385
- Piner, K., & Kahle, L. (1984). Adapting to the stigmatizing label of mental illness: Forgone but not forgotten. Journal of Personality and Social Psychology, 47, 805–811.
- Pinfold, V., Toulmin, H., Thornicroft, G., Huxley, P., Farmer, P., & Graham, T. (2003). Reducing psychiatric stigma and discrimination: Evaluation of educational interventions in UK secondary schools. British Journal of Psychiatry, 182, 342–346.
- Rusch, N., Angermeyer, M.C., & Corrigan, P.W. (2006). Mental illness stigma: concepts, consequences, and initiatives to reduce stigma. European Psychiatry, 20, 529-539. 10.1016/j.eurpsy.2005.04.004.