Evropska centralna banka je nadnacionalna centralna banka za članice Evropske unije koje su prihvatile evro kao svoju valutu. Da bismo bolje razumeli njenu savremenu ulogu, potrebno je proučiti ideje i razmišljanja koja su pokrenula monetarnu uniju, njenu istoriju i organizaciju tokom godina. Glavne ekonomske prednosti od monetarne unije i jedinstvene valute su: niži transakcioni troškovi (uklanjanje troškova razmena valute u trgovini između članica), efikasnije tržište, veća ekonomska izvesnost, niže kametne stope i veći ekonomski rast.
Nakon recesije u koju je Evropa upala sredinom sedamdesetih godina, primaran cilj bilo je uspostavljanje ekonomske i monetarne unije u Evropi. To je i potvrđeno Jedinstvenim evropskim aktom iz 1985. godine, kada je ekonomska i monetarna unija trebalo da bude i krajnji cilj Evropske unije. Evropski savet 1988. godine sastavlja komitet čiji je predsednik Žak Delor koji je ujedno bio i predsednik Evropske Komisije. Komitet je pored Žaka Delora bio sastavljen još od dva komesara, guvernera dvanaest država članica i tri nezavisna eksperta. Izveštaj komiteta sadržao je zahteve poput potpune liberalizacije transakcija kapitala, jedinstveno tržište i dr. Izvršavanje ovakvih obaveza zarad daljeg razvoja ekonomske i monetarne unije bio je podeljen u tri etape.
Prva etapa
započela je 1990. godine i zahtevala je uvećenje slobodnog protoka kapitala, veće saradnje centralnih banaka članica i veću koordinaciju između vlada država članica.Druga etapa
započeta je 1994. godine bila je reforma osnivačkog ugovora (ugovor iz Mastrihta) koji je značio da ekonomska i monetarna unija ne može da bude otkazana ili odložena bez kršenja osnivačkog ugovora, takođe značila je osnivanje Evropskog monetarnog instituta, uvođenje zabrane centralnim bankama da daju kredite javnom sektoru kao i veće usaglašavanje nacionalnih monetarnih politika.Treća etapa
započeta je 1999. godine i značila je fiksiranje deviznih kurseva, uvođenje evra i osnivanje Evropske centralne banke.Pripreme za osnivanje Evropske centralne banke, ali i Evropskog sistema centralnih banaka određeni su još u Ugovoru iz Mastrihta. Struktura Evropske centralne banke predviđala je postojanje Izvršnog odbora i Savet guvernera. Izvršni odbor se sastoji od šest članova sa mandatom od osam godina, bez prava reizbora, a imenuje ih Savet Evropske unije uz odobrenje Evropskog parlamenta. Savet guvernera sastoji se od svih članova Izvršnog odbora i guvernera nacionalnih banaka država članica koje su ispunile sve uslove pristupanju ekonomske i monetarne unije. Guverneri učestvuju i u radu Evropskog sistema centralnih banaka, a imenuje ih nacionalna vlada na petogodišnji mandat sa pravom reizbora. Ovim načinom biranja članova, članice su htele da stvore potpuno nezavisnu Evropsku centralnu banku, koja ne bi podpadala pod uticaj, kako nadnacionalnih organa Evropske unije, tako i vlada država članica ekonomske i monetarne unije i nacionalnih centralnih banaka. Takođe postoji još mehanizama kojima se čuva nezavisnost banke, a to su nadležnosti da određuje kamatne stope, određuje ciljanu inflaciju (koja mora biti manja od 2%) i ponudu novca, ciljeve propisati ugovorom, a ne zakonom, da mandati zvaničnika u banci budu duži od političkih predstavnika itd.
Danas postoji bitna razlika između Evrosistema i Evropskog sistema centralnih banaka. Evrosistem obuhvata Evropske centralne banke i nacionalne centralne banke država članica čija je valuta evro. Evropski sistem centralnih banaka obuhvata Evropsku centralnu banku i nacionalne centralne banke svih država članica.
Cilj Evropske centralne banke i Evropsko sistema centralnih banaka je isti. Pri osnivanju glavni cilj je bio očuvanje stabilnost cena. Taj cilj je i danas glavni zadatak, ali postoje i ostali članovi ugovora koji daju zadatke i ovlašćenja. Kao najbitniji zadaci izdvajaju se utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike na evropodručiju, obavljanje deviznih poslova, držanje i upravljanje deviznim rezervama država članica, sprovođenje nesmetanog odvijanja platnog prometa i dr.
Evropska centralna banka ima isključivo pravo izdavanje novčanica, vodi statistiku uz pomoć nacionalnih banaka, održava finansijsku stabilnost u smislu odnosa sa ostalim globalnim institucijama i nadzire institucije država članica.
Od početka stvaranja ekonomske i monetarne unije postojali su problemi između država koji su morali biti rešavani kompromisom. Postojali su i problemi koje su države članice morale da reše na nacionalnom nivou da bi postale deo unije. Države članice poput Španije, Portugala i Italije imale su probleme da ispune uslove koji su dogovoreni za pristupanje ekonomskoj i monetarnoj uniji. Unija je striktno propisivala dozvoljene stope inflacije, kamatne stope, deficita u bruto domaćem proizvodu i nacionalnih dugova. Sve su posle velikih budžetskih rezova ili čak ,,evropskog poreza” uspele da se pridruže. Dok su Danska, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo iz političkih razloga odbili da pristupe u početku. Najveći problem između država članica bilo je između Francuske i Nemačke. Jedan od problema bilo je i ko će biti prvo predsednik Evropske centralne banke. Ugovorom iz Mastrihta dogovoreno je da će sedište banke biti u Frankfurtu na Majni, Francuska je zahtevala da prvi predsednik bude Žan-Klod Triše iako je većina članica prihvatila da predsednik bude Vim Duisenberg. Neformalni kompromis bio je da će se Vim povući na pola svog mandata, tj. 2003. godine i da će ostatak mandata obavljati Triše.
Najveći problemi Evropske centralne banke kao novonastale institucije jesu bili transparentnost i verodostojnost kao i usklađivanje jedinstvene monetarne unije sa fiskalnim politikama država članica. Danas Evropska centralna banka insistira na pružanju informacija javnosti o svojim strategijama, procenama, odluka u smislu politika i postupcima. Tako se sastanci Izvršnog odbora kao i njihove odluke redovno objavljuju široj javnisti. Zahvaljujući tome banka dobija na verodostojnosti i uživa poverenje, kako samog tržišta, tako i ostalih organa, institucija Evropske unije, nacionalnih država. Takođe, Evropska centralna banka odgovorna je Evropskom parlamentu, gde poslanici imaju prava postavljati pitanja zvaničnicima banke na posebnim sednicama, godišnje izveštaje podnosi Savetu Evropske unije, a redovne izveštaje podnosi Savetu, parlamentu i Evropskoj komisiji.
Problem sa kojim se Evropska centralna banka susreće od svog nastanka jeste usklađivanje jedinstvene monetarne unije na evropodručiju i fiskalne politike nacionalnih država. To se posebno izrazilo sa pojavom svetske ekonomske krize 2008. godine kada se zajedničkim naporom vlade nacionalnih država i Evropska centrala banka pokušale da ponovo uspostave finansisku stabilnost, povećaju i zaštite štednju, osiguraju dostupnost povoljnih kredita za privredu i uvedu bolji sistem kontrole sistema monetarne unije. Pošto su se javni dugovi i deficiti država izmakli kontroli, posebno kod Grčke, Portugala, Italije i Španije, od 2011. godine uvode se strožija pravila u pokušaju povećanja fiskalne discipline. Došlo je do naglih budžetskih rezova u javnom sektoru u ovim državama članicama i velikog negodovanja kod stanovništva. Najbolji primer za to jeste Grčka. Veoma niska fiskalna disciplina, ogroman i korumpiran javni sektor kao i ogroman broj penzionera sa visokim primanjima uvele su Grčku u veliki javni dug.
Evropska centralna banka, tj. Evrosistem nije u mogućnosti da održava ekonomsku stabilanost evropodručija u takvim uslovima. Doneti su paktovi poput ,,Pakta za stabilnost i rast” kojim je pokušano sveobuhvatno usklađivanje fiskalnih politika i razumnog javnog finansiranja svih država članica. Ipak i u 2017. godini postoje velike razlike u različitim delovima Evrope po pitanju efikasnosti fiskalne politike. To je dovelo do sukoba unutar samih članica zato što se u proces uključila i Evropska komisija koja je uvela i strožije kazne za članice koje krše fiskalna pravila.
To je dovelo do mnogih posledica, od povećanja podrške evroskepticima, desnim populistima i drugih koji su ekonomsku i monetarnu uniju, Evropsku centralnu banku, Evrosistem kao i druge institucije predstavili kao projekte koji porobljavaju. Takođe, optužena je i Nemačka kao najjača ekonomija Evropske unije. Problemi se tu nisu zaustavili, migrantska kriza, teroristički napadi i glasanje Ujedinjenog Kraljevstva za izlazak iz Evropske unije imali su ogromne udare kako na Evropsku uniju kao političku zajednicu tako i na Evropsku uniju kao ekonomsku uniju sa jedinstvenim tržištem. Da bi se efikasno rešili ovi problemi, za koje se smatra da su najvećih razmera od nastanka unije, potrebno je prvo rešiti sva ekonomska pitanja koja su potresla, kako ceo svet, tako i Evropsku uniju. U rešavanju tih problema veliku ulogu igra Evropska centralna banka kao i sve ostale centralne nacionalne banke država članica. Zbog toga se u budućnosti očekuje još odlučnija reakcija na dešavanja u evropodručiju i sprečavanje potencijalnog raspada Evropske unije. Mnogi analitičari i eksperi smatraju da je za budućnost unije neophodno hitno rešavanje nagomilanih ekonomskih problema koji su se desili u poslednjih deset godina i zato se smatra da su naredne godine odlučujuće za budućnost opstanka Evropske unije u obliku u kojem je danas poznajemo.
Literatura:
Sajmon Hiks ,,Politički sistem Evropske unije”, Službeni glasnik, 2007. godina
Tanja Miščević ,,Ugovor iz Lisabona” Službeni glasnik, 2010. godina
Slobodan Samardžić ,,Evropska unija kao model nadnacionalne zajednice”, Institut za Evropske studije, 1998. godina
Nadam se da vam se sviđa, zapratite me na 
