Још у раном детињству добила сам надимак госпођица, да би то убрзо прерасло у госпојица. У то време то баш и није било нарочито популарно, јер су се у том периоду, углавном, ословљавали са друже и другарице. Добро ми је пристајао тај надимак и поносно сам уживала у њему, без обзира на то што су мислили да ми се на тај начин подсмехују. Чак се и после много година, понекад сусретнем са благом иронијом у гласу мојих саговорника, када год инсистирам на лепим манирима и лепом међусобном опхођењу. Љубазност и пристојност је ваљда нешто са чиме сам рођена и не могу их се ослободити, упркос многобројним покушајима да од мене направе "природну" и "нормалну" особу која псује, гласно се смеје и прича и да не набрајам шта све не.
Али, како увек постоји неко "али" ни ја га не могу избећи. Тренутак када је сва моја, да је назовем, префињеност, била доведена у питање био је због пите од вишања.
Сећам се да сам се налазила код некога у гостима и да је било пуно људи и деце различитог узраста, остале околности су ми избледеле собзиром на временску удаљеност и безначајан утицај на доживљај о коме пишем.
У просторији је владала општа дисхармонија, сви су се трудили да причају у исто време и могу јој се слободно приписати све особине хаоса. Како сам била крхка и лепог понашања, мирно сам седела са стране и осећала да ту не припадам.
Појавила се домаћица са послужавником пуним пите од вишања. О то је заиста био леп призор. Дивне жуте коцке богато прошаране тамним, крупним вишњама, па све посуто белим прах шећером. На жалост, нисам била једина која је уочила ту раскошну лепоту. Одједном су се са свих страна, појавиле многобројне руке и грамзивост се показала у свом огољеном облику. Зачула су се мљацкања, комплименти за домаћицу и наравно било је и оних који су одмах зграбили и по два парчета.
Тренутак је био уништен и осетила сам нелагодност. Ипак, послужавник се нашао тачно испред мене са неколико преосталих парчића. Понуђено ми је да узмем, што сам наравно љубазно одбила са намером да покажем како нисам грамзива и како понашање осталих није било примерено. Тај моменат се урезао у моје памћење као у стену. Ништа више није могло да се промени. Наравно, уследило је плакање, по повратку кући. На питање моје маме:
"Па зашто ниси узела?"
Нисам имала одговор који би она могла да прихвати. Од тада се питам, а прошле су деценије, да ли би тог дана мој живот кренуо неким другим путањама да сам зграбила бар једно парче пите са вишњама.