Пробуди се нека ширина у души када се нађем у уским каменим улицама.
Медитерански стил градње свакако је обликовао и темперамент људи. Мирис кафе из суседовог балкона позива те да му се придружиш. Излазиш на своју терасу, и разговор се већ сам намеће. Није важно да ли делиш бригу, радост, обичну мисао о лепом дану. Осећаш блискост и срдачност у човеку који је желео да са тобом подели педаљ простора. Не знам да ли само ми Балканци у скучености не осећамо тескобу.
Нисмо се ипак толико удаљили и осамили у индивидуализму. Град Нафлио и даље живи некадашњим мерилима поучен. Није свака фасада беспрекорна, прозор офарбан, али је испред врата насмејан човек. Опуштено се креће, улази у кафану, седа за скромни сто и чека - пријатеља.
