Први пут срео га је сасвим случајно. Била је недеља и готово су се сударили на улици, на ћошку оближње цркве. Пролазник се учтиво извинио због непажње и одмах Андреја почео тапкати шакама по искрзаној крагни и помало спалим нараменицама одела. Његов му је додир био несносан већ тада. Покушао је да се извуче из његових канџи и продужи даље, али му пролазник никако није дозвољавао да прође. Извињавао се, блебетао о гужви, људима и учтивости, лепом и ружном времену, сахрани која је баш тада била у току са друге стране гробљанског зида и другим стварима које су очито само њему биле важне.
Андреј је покушавао да се отме и да га некако заобиђе уз невини смешак и извињење. Већ га је ухватила паника, када се сасвим неочекивано отргао из прлазникових дугих прстију. Oсетио је олакшање, али страх га је поново преплавио тек кад су му се очи сусреле са странчевим. Могао се заклети да дубљу тмину никада није видео, а пролазников осмех додатно му је уливао грозу. Усне су биле искривљене са леве стране, правећи гротескну гримасу од његовог још увек младоликог лица. Искривљене усне откривае су десни и као млеко беле зубе. Андреј је понео то лице у сећању, неколико пута чак и сањао о њему, све док га кроз неколико дана опет није срео.
Било је то у трамвају. Последња линија труцкала је пустим градским улицама. Андреј је бројао уличне светиљке и уживао у игри светла које би наилазило нагло, а потом у мраку који би наступао за неколико секунди. Тама и светлост смењивали су се муњевито и то му је пријало. У мисли је дозивао једну од кафанских намигуша, замишљао њене бокове и сећао се како је са њиме умела да очијука. И баш тада, у моменту кад се скоро препустио слатким сновима, зачуо је иза себе, готово уз само ухо, глас који је деловао врло познато.
― Волим бокате девојчуре. Мммм, те знају да упредају, слажем се драги мој. Полегуше par excellance! ― човек иза Андрејевих леђа мљацнуо је језиком.
Празним трамвајем проломио се громки, помало шиштави смех. Андреј је скочио као ван себе. Био је убеђен да је једини путник и да иза њега није било никога. Окренувши се, угледао је, међутим, познато искривљено лице, смеђу и помало неукусно рашчупану косу и исте дуге прсте из чијег се стиска неколико дана раније једва искобељао.
Странац га није удостојио погледа. Држао је међу прстима књигу и настављао помно да чита као да коментара о бокатим девојчурама није ни било. Андреј је препознао плаве корице Мановог Доктора Фаустуса. И пре него што трамвај закочи пред станицом, он беше на вратима. Из све снаге песницама је млатио по стаклу и металном раму. Чашћен са неколико сочних возачевих псовки, Андреј је готово скочио из трамваја. У глави му се вртело и ногe су га издавале, али је ипак успео да скрене у прву уличицу, не сачекавши да трамвај прође. Био убеђен да у трамвају више не би видео свог познаника.
Од те вечери виђео га је непрекидно, увек и свуда. Странац је пред њега излетао наједном, без икаквог упозорења, било где да се нашао и без обзира на доба дана. Једне га је ноћи видео на улици загњуреног носа у попрсије младе црвенокосе жене са задигнутом хаљином и размазаним кармином. Мешкољење и смех привукли су његову пажњу још док се приближавао капији која је водила до зграде у којој је изнајмљивао собу у поткровљу. Могао се заклети да је чуо женски разблудни смех и баш у том тренутку угледао је две преплетене прилике у полумраку. Помислио је да их једноставно мимоиђе и закорачи у двориште своје зграде, али га је нешто познато зауставило.
― Понекад се треба препустити сладострашћу, драги мој. Живети као бедник, као вашка! Где је ту драж? Једино што преостаје јесте сладострашће! То је дар, нектар којег ваља пити са оваквог попрсија!
Андреј тек тада препозна мушкарца који је стискао жену и балавио над њеним деколтеом. И познаник и црвенокоса дама смејали су се грохотом, пружајући руке ка њему, мамећи га у групни загрљај. Он полуотвпрених уста погледа најпре у једну, па затим у другу прилику, па коракну уназад не говорећи ни речи. Трчао је све док није изгубио дах. Лице му беше измењено од страха и шока. Ноге су га једва слушале. Ту ноћ преспавао је за кафанским столом, превише уплашен да би покушао да дође до своје собе.
Након ове вечери познаник се појављивао на прагу његових степеница, на аутобуској станици, на оближњој пијаци, на гробу Андрејевог пријатеља над којим је ридао, дувајући у марамицу као да жали за најрођенијим, док је црним очима зверао около. Андреј је сваки пут бежао, трудећи се да остане прибран и од људи сакрије трзаје удова, преплашен и избезумљен поглед и врисак који би му сваки пут застао у грлу. Одлучио је да престане да излази, али му познаник поче долазити и у стан. Сваки пут било је исто. Странац би се појављивао ниоткуда и започињао да говори о најбесмисленијим стварима. Бануо би са флашом коњака, искеженог осмеха и са сјајем у црним очима, а Андерј би дуго држао очи затворене, грчио очне капке и уздрхталим прстима трљао знојем орошено чело.
Прсти би нервозно добовали по дрвеној подлози стола, по прљавим зидовима његовог собичкa, којима се окретао како би пронашао спас. Андреј никако није успевао да обузда дрхтање, иако се трудио да умири ритам свог дисања и увери себе да је сасвим сам у соби. Флаша коњака говорила је, међутим, супротно. Узалуд је жмурио и молио се да га неће видети кад отвори очи. Имао је посетиоца.
И то не било каквог. Можда га је његов лик помало изненадио, али сасвим је добро могао наслутити природу која се крила иза проширених црних зеница, готово стопљених са околном тамом очију. Знао је добро шта је по среди и то га је ужасавало.
Познаник би се у његовој соби обрео наједном и исто тако без трага нестајао. Правио је увредљиве и безобразне опаске на рачун свега и свакога, превртао по Андрејевим личним стварима, лежао на његовој постељи и увек се жалио да нема довољно хране и оштрих пића. Андреј би ћутао, претварао се да га не види , у браду му говорио да није стваран и гађао га флашама коњака. Хрпа стакла стајала је у углу пожутелих зидова као ужасавајуће сведочанство о познаниковом присуству. Андреј поче да избегава свој стан.
Кафана која је некада била склониште од мраза, сада му постаде склониште од безименог господина који му се привиђао на сваком кораку. Улазак у свет дима и оштрог мириса за Андеја је означавао спасење.
Уз чашу јефтине шећеруше овде је чамило пола његових факултетских другова. ― Ја ти кажем, Петре, највећи су песници у нашим годинама већ били мртви! Од своје руке! ― заплитао је језиком Андреј, лупајући шакама о кафански сто. Прикривао је свој страх од пусте улице и покушавао да заборави на познаника који га је, био је сигуран, већ чекао на неком углу или са флашом коњака у соби. Петар је испијао своју чашицу и мрзовољно одговарао на пријатељево блебетање. ― Андреј, да попијеш своју, па да те одведем до стана ― одмахивао је руком и покушавао да избегне расправу.
Андрејев трзај изненади га и тргну. Чувши за место које Петар помену, Андреј скочи са столице и обори је уз тресак који замре у кафанској вреви. ― Ја тамо више не живим! На тој ме адреси нема, чујеш! ― тетурајући се у жељи да столицу подигне, једва је изговарао Андреј. Петар му је помагао да се врати у првобитни положај, псујући му пијаног бога и покушавајући да га опет смести. Андреј га је гурао и отимао се, доказујући да све може сам.
― Ма, пусти, Петре. Сам ћу ја...
― Не видиш ти ни белу мачку. Ја кад ти кажем, мораш одмах у кревет. Ево, ја те водим и уједно се позивам код тебе на конак. Делимо кревет и сутра правац... ― није завршио реченицу. Застао је збуњен изненадним грчем који се протегао Андрејевим лицем. Оно се искривило у гримасу, док је брада подрхтавала. Гледао је преко Петровог рамена, одсутно и тупо. Лагано се спустио на столицу и прошапутао.
― И овде си дошао, пасји сине.
― Ко је дошао? ― питао је Петар, покушавајући да дозове поглед свог пријатеља.
― Он ме прогања! ― викну Андреј тако да се готово сви окренуше у његовом правцу. ― Дошао је и овде да ме мучи, оца му рогатог. Свуда га виђам. У стан ми долази. Доноси коњак! Коњак, еј!
Прстима је нервозно пролазио кроз прљаву косу. Петар није знао да ли се смеје или плаче.
― Шта хоћеш, пасје штене? Репата сподобо! ― Андрејев врисак утишао је све кафанске госте. Његове шаке зграбиле су две чешице са стола и хитнуле их ка вратима на којима није било никог.
Пре него што је Петар успео да га ухвати и обузда, Андреј је био на улици. Трчећи колико су га ноге носиле и пробијајући се кроз пусте улице, и даље је иза себе чуо громки, шиштави смех.***
Јутро је Андрија сачекало помодрелог и хладног. Укрућено тело њихало се лагано, висећи са прљавог плафона и паучином накићеног лустера. Флаша коњака стајала је на дрвеном столу, цела и неначета.