Легенда или стварност. Где је загубљен златни транспорт деспота Ђурађа Бранковића? Зашто Србијом од давнина круже необичне приче? Да ли се нешто заиста крије надомак Вујна у пећинама испод Соколице? Романтична тежња Драгана Тодоровића, познатог трагача за необичним и надасве несвакидашњим темама, одвела га је поново, као и у новинарској каријери, у прилику да необично спаја са обичним, не могуће са могућим. Ова провокативна књига, пуна аутентичних казивања и сведочења - на граници невероватног - вешто је допуњена и повезана са детаљима из романсиране приповетке „Рајко од Расине“ Чедомиља Мијатовића. Чита се у једном даху... из рецензије Родољуба Петровића
Драги пријатељи!
Моја књига "Куд се деде немањића благо" доживела је два издања. Први пут (2010) књига је штампана у самосталној продукцији, док је друго издање (2011) објавила Издавачка кућа "Легенда" из Чачка. Будући да је друго издање готово сасвим распродато, одлучио сам да садржај своје књиге почнем да делим са вама на Стимиту како би ово дело наставило да постоји у неком, макар електонском облику. Надам се да ће ови редови допрети барем до некога од вас и побудити вашу читалачку пажњу и имагинацију!
Куд се деде Немањића благо
Кад су му рођаци и пријатељи из Остре и Вујетинаца, села надомак Чачка причали о неким чудним стварима које се догађају у овом крају, није им веровао. А и сада, да није било близу поднева, и да оно што је видео у проређеној шуми надомак брда Соколица, није видео сопственим очима, помислио би да сања. Од тог тренутка био је сигуран да му нису говорили узалуд. Сад се и сам уверио да се и данас на овом месту, код пећине под Соколицом надомак Рудничких планина могу десити, за ово време, несвакидашње и заиста невероватне ствари.
Тог септембарског дана 2008. Миле Стојановић, инжењер из Чачка у Остру, родно место својих родитеља Ангелине и Михаила, повео је групу деце. Без посебног плана и без журбе, онако излетнички су посетили неколико рођака у центру села а затим се упутили у планину. Преко Малог Клика и Момчиловице, уз поток кренули су ка Соколици, огромној стени испод које се налазе две још увек неистражене пећине. После нешто више од сат хода уз брдо, сели су на једној заравни да се одморе. Милова синовица, петнаестогодишња Србислава, њен млађи брат Урош, његов друг Стеван и дечаци, Димитрије, Владимир и Никола и најмлађи у групи, Милов унук Михаило, су ту на мирисној планинској трави, изгладнели од дугог хода извадили сендвиче и почели да једу.
Миле је из флаше, из свог руксака потегао неколико гутљаја воде а онда је, нечим очито изненађен, остао загледан у руб оближње букове шуме. Оно што је тамо угледао, показао је и осталима. Зачуђено, јер тако нешто никад нису видели, група је на педесетак метара даље у шароликој сенци дрвећа уочила прилику какву су виђали само у бајкама. У калуђерској одори, са погледом упртим у небо стајао је, по Миловој процени, а и по ономе што деца потврђују, човек – доста виши од два метра. Чинило се, као да је изникао из стене, и да својом фигуром нестварно штрчи из околиша. Кошчато, мршаво тело му је покривала црно сива извешчала мантија закопчана на грудима и дуж појаса светлуцавим дугмадима. Дугу седу косу само делом је покривала калуђерска капа са сребрним крстом, а бела брада му је допирала до земље.
Неколико минута старац је стајао непомично, а затим је напола окренут према излетницима полако подигао руку у којој је држао велики штап. Као у знак поздрава лагано је махнуо и једноставно некуд нестао. Миле се тада сетио. Био је то, по свему судећи, испосник звани Теодосије, загонетни човек кога овдашњи мештани одавно помињу. Зато су му и говорили да се калуђер овде, надомак Соколице повремено појављује ниоткуд и нестаје незнано куд. Више није било места за сумњу. Значи, нису му причали узалуд. Сада се у то и сам уверио.
Легенда или стварност
Миле Стојановић је у више наврата од својих пријатеља чуо причу о тајанственом усамљенику који се, ето, тако ненадано, с времена на време, појављује у шуми у близини Соколице. „Створи се одједном, а затим, исто онако како се и појавио, нестане некуд као да га је земља прогутала. И то усред дана, као какво привиђење.“ Да не поверујеш, и да посумљаш да је то заиста могуће, озбиљним тоном су му причали и рођаци, недавно на слави, наводећи имена мештана Остре и Вујетинаца који су доживели сусрет са овим тајанственим људским бићем.
Али, он, као и други људи из града, томе није поклањао посебну пажњу. Говорили су му и то да са загонетним калуђером још нико није прозборио ни једну реч. Многи су покушали, али је незнани испосник то очито и упорно избегавао. Стојановић се тада замислио, и кренуо да се распитује. Сељаци из Остре, нарочито они старији, су потврдили да знају да овај старац борави ту негде, на само њему знаном месту, у планини изнад села, надомак виса под Острицом. То је Теодосије, казују и сада мештани, вижљаст и несвакидашње висок човек, много старији од сто година. Њега, кажу, могу видети само одабрани и добронамерни.
Од дана када га је и сам угледао, Стојановић је почео озбиљније да истражује. Убрзо је сазнао је да у оближњем манастиру Вујну, и нешто даљим светињама Враћевшници и Вољавчи, откад памте немају испосника са таквим именом, али и то да су старешине ових богомоља, од верника који их посећује, небројено пута чули причу о загонетном усамљенику из шуме који се као дух показује повремено, и то увек, као по неком правилу усред белог дана. Онда је и сам схватио да се у овом крају заиста нешто необично дешава, и да није случајно да је баш у овом крају заживела легенда о Теодосију, заклетом чувару Немаwића блага, и да се он баш зато, пошто је благо, како кажу, негде ту, повремено и појављује у близини Соколице. Због тога, а и због свега што се догађало, и што се изгледа и даље догађа у шуми недалеко од Острице, ваљало се потрудити и докучити о чему се, овде заправо ради.
У овај подухват Стојановић је укључио пуно људи, прочитао више историјских књига и сазнао низ других детаља и тако је настала и ова прича. У њој, истина и сновиђење се упорно преплићу, народно казивање се у неким детаљима поклапа са чињеницама, а легенда о негде залуталом деспотовом благу, као да постаје стварност. Близина некад добро утврђеног града Островица, и записи да је српски владар Ђурђе Бранковић, пре пада Смедерева, склањајући се од Турака, довезао драгоцености са свог двора и оставио их „негде на Руднику“, по свему судећи изнедрили су и легенду о Теодосију и сакривеном злату која се у овом крају већ више векова преноси са колена на колено. Присуство загонетног испосника и његово појављивање у близини, и то баш на овом месту, одавно подгрева наду да ће деспотово благо једног дана заиста бити и нађено. Због свега тога се у чачанском крају, а посебно у Остри и Вујетицима, од како се памти, шапуће да је оно можда смештено у недрима још неистражених, подземних одаја испод Соколице.
Зато се и појављивање загонетног испосника у њеној близини, говоре упућени, и доводи у тесну везу са деспотовим златом. Можда се баш због тога, и приче и да је Ђурђево богатство у тајности остављено у планини изнад Остре, у овом селу и догађају неке необичне ствари. Уз остале, ма како то звучало, једна је за сад, сигурна и истинита: Неке чудне ватре одавно, без трагова пепела, горе под Соколицом. Међутим, по свему судећи, не пале их, али их и не гасе, овдашњи мештани. Оне се, изгледа, јављају саме од себе, и код оних, који су их видели, изазивају оправдану зебњу и забринутост. О тајни онога што се овде, можда, негде заиста и крије, и да ли је то „нешто“ узрок оваквих појава, не зна се много. Изгледа, о томе највише знају соколови и огромни орлови који у јатима и данас крстаре изнад облака и бде над загонетним висом Соколице који испод њих вековима, зарастао у густиш, мирно и неуморно дрема.
Можда су и ове, све ређе птице, ту не само због закопаног злата, већ због неба које није нигде тако лепо и пространо као над Остром, кажу овдашњи људи. Стално струјање ваздуха, бистри хоризонт, па зато са брда у средини места са око три стотине становника, од споменика Храбрима и још недовршене цркве Свете Петке, поглед пуца километрима далеко.
Блистава лепота Шумадије је овде, као ретко где, скупљена на једном месту. У шареном складу боја ређају се зелене ливаде, плаве се родни шљивици и злате сунцем окупана поља са узрелом пшеницом. У изобиљу воде, прозирно чистог ваздуха и плодне земље овде ниче и рађа све што се засеје. За лепог дана са врха брда у центру села, места где се зида нова богомоља Свете Петке, моравска долина се види као на длану. На југозападу у свој својој величини распростро се Чачак. Мало ближе, на западу су села Станчићи, Доња а одмах затим и Горња Трепча, преко које се данас, кроз „атомску бању“ новим путем, зачас стигне у Горњи Милановац. У правцу север-североисток одмах изнад села, нижу се шумом обрасли висови Буковик и Острица. На њих су нехајно наслоњени Вујетинци и Бечањ и мало даљи Бресница и Кнић....