Rođen sam u Jugoslaviji i život u njoj pamtiću kao lep. Sa druge strane raspad Jugoslavije i surovi rat koji ga je pratio pamtiću kao nešto užasno. Stotine hiljada raseljenih, desetine hiljada poginulih, mnogo razrušenih gradova i još mnogo drugih užasa. Srbin sam i sada je Srbija moja zemlja. Uvek sam se osećao Srbinom, ali sam bio vaspitan da Jugoslaviju volim. Nikada nisam imao rezervnu državu i nikada tokom školovanja niko mi nije govorio o državi koja je zaštitnik Srbije.
Jugoslavija je bila Socijalistička država, a vladajuća struktura bila je takvog ubeđenja. Prvo su se nadali da se raspad Sovjetskog Saveza neće dogoditi. Smatrali su da će istočni blok biti garancija za njihovu vlast. Hteli su da brane Jugoslavju verujući da će za to u Sovjetskom Savezu imati zaštitinika. Komunistička ideologija bila je osnov za eventualnu zaštitu. Još pre pada Sovjetskog Saveza podršku Moskve nisu dobili. Raspadom Sovjetskog Saveza svaka iluzija je otklonjena.
Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nacionalizam je bio sredstvo kojim su ljudi kontrolisani ali i motivisani da učestvuju u tim suludim ratovima. 1999. godine zbog rata na Kosovu usledilo je bombardovanje Srbije od strane Nato pakta. Tada su vladajuće strukture pored već istrošenih nacionalističkih potencijala počele da u propagandu uključuju priče o ruskoj podršci.
Ruska moć ali i njihova želja da spasu Srbiju bile su glavne teme. Ne samo teme već i propagandn sredstvo. O ruskoj sili pričane su bajke, a mnogo ljudi je bezrezervno verovalo u te bajke. Stvarnost je govorila da Rusija nije iskoristila svoje diplomatsko oružje kojim je mogla da zaustavi bombardovanje Srbije. Oni su bili protiv bombardovanja i pružili su moralnu podršku Srbiji ali diplomatska je izostala. To propagandi nije smetalo, a cilj propagande je bio sačuvati podršku politički zaslepljenih ljudi.
Politička zaslepljenost proizvodila je pozitivne emocije prema onim političarima koji su vladali i neverovatnu mržnju prema onima koji su bili protivnici te vlasti.
Nakon rušenja režima Slobodana Miloševića, usledilo je trogodišnje zatišje, smirile su se tenzije jer su oni koji su ga do tada glasali shvatili da su u manjini. Nove demokratske vlasti imale su rezultate lošije od očekivanih i izgubili su podršku jednog dela biračkog tela.
Neke partije bivšeg režima su to iskoristile i ponovo svojom propagandom povećale svoju političku moć.Oni sugovorili o Rusiji kao alternativi Evropskoj uniji. Neki političari čak su govorili da bi voleli da Srbija postane deo Rusije. U Srbiji je osnovano nekoliko ruskih političkih partija. Govorilo se da možemo u ekonomsku uniju sa Rusijom. Interesi koje Rusija ima kada je u pitanju Srbija u propagandi tih političara bili su predimenzionirani. Govorili su da će nam Rusija vratiti Kosovo, da će u Srbiju investirati milijarde dolara…
Stvoren je kult Rusije, ali ne one stvarne nego neke izmišljene.
Uzalud su realni političari objašnjavali da Rusija nije alternativa Evropskoj uniji i da i oni žele prijateljski odnos sa tom zemljom. Deo biračkog tela nije želeo da ih čuje. Taj kult Rusije dalje je proizvodio i kult Putina takođe ne stvarnog. Po beogradskim ulicama lepljeni su plakati sa Putinovom slikom ispod koje je pisalo Putin je Srbin. 2011. godine Vladimir Putin je prilikom posete Beogradu odgledao deo fubalske utakmice Crvenazvezda – Zenit. Tom prilikom preko 20.000 ljudi pozdravilo ga je ovacijama i glasnim uzvikivanjem njegovog prezimena. Više od polovine tih ljudi na stadionu su bili samo zbog njega, fudbal ih uopšte nije interesovao. Kultovi Rusijei Putina i danas su u Srbiji političko sredstvo za dobijanje glasova na izborima. Oni koji koriste te kultove maksimalno ih reklamiraju, na svojim političkim skupovima, na fejsbuk stranicama u medijima.
Aktuelna vlast u Srbiji te kultove maksimalno koristi ali i dodatno uzdiže. Tokom januara ove godine Vladimir Putin je ponovo posetio Srbiju. Srpske vlasti su organizovale da se iz cele Srbije doveze nekoliko desetina hiljada ljudi. Prilikom njegovog ulaska u Hram Svetog Save, pred hramom je bilo više od 50.000 ljudi. Da ironija bude veća Putin im se obratio sa svega dve rečenice.
Ne želim prepričavati istoriju, ali je jasno da su interesi Srbije i Rusije mnogo puta bili konfliktni. Naravno tako će biti i u budućnosti, jer i geografski mi nismo blizu i imamo jako malo sličnosti..
Mnogi moji prijatelji, rođaci, poznanici znali su da sam više godina radio u Rusiji. Među njima bilo je i onih koji su verovali u kult Rusije. Dešavalo se da me pitaju da li nas Rusi vole. Obično bih izbegao direktan odgovor i trudio bih se da promenim temu razgovora. Nisam želeo da objašnjavam da većina običnih ljudii ne zna u čemu se razlikuju Srbi, Hrvati i drugi jugoslovenski narodi. Isto tako zbog popularnosti Crnogorskog primorja, među Rusima je poznatija Crna Gora nego Srbija. Ne znam na kakvu ljubav su mislili ti ljudi, ali ja Rusiju volim.Volim stvarnu Rusiju, volim tu slovensku pravoslavnu naciju. Samo voleti Rusiju ne znači očekivati od nje podršku. Probleme moje Srbije, male balkanske zemlje neće rešiti Rusija. Naše probleme moramo rešavati sami.
Goran