This short story was originaly written for 
So here is the deal. All liquid STEEM from this post will go as a donation to
A sada idemo po naški. Uvek volim da napišem mali uvod u priče koje objavljujem na platformi, a danas je to zapravo priča o konkursu. Nadam se da ćete se odazivati u sve većem broju kako nam se bliži krajnji rok, kao i da će vam ono što sledi biti koliko-toliko zanimljivo. Vi verovatno već znate koliki sam blokčejn entuzijasta, pa upravo zbog toga nisam mogao da odolim odlasku na onu mračniju stranu, suprotno od mesta gde stanuje optimizam. Koliko sam u tome uspeo, i da li ova distopijska vizija možda i nije distopija – predstavlja nešto oko čega možemo diskutovati, i na kraju ako bude sreće postići
KONSENZUS
Nekada davno, konsenzus se činio nedostižnim...
Den Dvadeset je pažljivo odbacio fragmente kolektivnog sećanja i gotovo trenutno zažalio zbog toga. Ana Osamstohiljadatrinaest još uvek nije bila na vidiku, a visoki toranj njihovog kvarta delovao je usamljenije od realnosti, toliko otuđeno i drugačije od informacija koje je dekodirao čulima da je nakon dugo vremena primetio da rasuđuje osećajući.
Kao i da je sa njom identičan slučaj, što je svakako bilo apsolutno nemoguće, mreža istog trenutka uputi hirurški precizan memorijski kod direktno u čvor koji je predstavljala njegova tridesetogodišnja svest.
Sloboda pristupa kolektivnoj istini umanjuje opasnost od reakcija uzrokovanih fiziološkim, izražajnim i subjektivnim komponentama...
Zato su se i povezali. Nikada nije imao prilike da razgovara sa njima ali mreža je pamtila da su i njegovi roditelji bili od Prvih, od onih koji su započeli njeno stvaranje odmah nakon Genezisa. Da oni i njima slični nisu to učinili, bio bi poput dece iz doba podeljenosti, prepušten sebi i neznanju, izložen riziku neracionalnosti. Mreža mu je podarila sve što je potrebno da planira, dok je čvrsta volja bila tu da ga pogura da se dokaže, unapredi i postane jedan od dvadeset. Jedan od onih koji predstavljaju otelotvorenje civilizacijskog opredeljenja preko devedest procenata probuđenih Zemljana. Jedan od onih čije vrednosti prepoznaje i podržava gotovo svako svesno biće na planeti.
Nekada davno, konsenzus se činio nedostižnim...
A danas je bio sve. Uprkos strahovima istoričara, umetna inteligencija nije postala stvarnost, okolnosti koje bi dovele do njenog rađanja nikada nisu nastale. Kao i do sada, čovek je bio u samom fokusu razvojnog skoka, a upravo sve ono što mu je prethodilo danas je predstavljalo najveću snagu na kojoj je počivao princip saglasnosti. Sve što je ikada bilo, kovitlalo se u zaključanim nizovima informacija na kojima su stvarane nove, bez bojazni od pogrešnih odluka, nepravednih ratova, korumpiranih moćnika, manipulacija i koraka koji nisu prepoznati kao interes većine. Za razliku od nekoliko ranijih trenutaka, prijatan osećaj prostruja mu telom, pretvarajući milione verifikacija njegovih misli u stimulus koji je potvrđivao da je sa razlogom zauzimao visoko mesto na globalnoj listi čvorišta. Ipak, osećao je nešto daleko dublje i jače od bilo čega što je kolektivna svest bila u mogućnosti da proizvede.
„Ti stvarno nikada ne prestaješ da stvaraš unose?“ Ili je previše odlutao, ili je Ana Osamstohiljadatrinaest bila toliko tiha da je gotovo poskočio.
„Nisam ni shvatio da to radim.“, odgovori on i pomeri se kako bi je pustio da sedne i pridruži mu se u samovanju na preko pedeset metara visine. Njen miris dodatno produbi ono što je raslo u njemu.
„Ipak nisi sve uneo...“
„Nisam.“ Glas mu je bio težak. „Sve se brzo desilo, nije da nisam očekivao, ali potpuno je drugačije kada si dvadeseti. Moguće da su to posledice toga, da će prestati kada se malo priviknem...ali...“, on zastade
„Drugi to nikada nisu potvrdili. A znamo da se to ne bi moglo sakriti.“ Osmehivala se i on još jednom shvati koliko mu je draga.
„Ovo o čemu sada govorim iz nekog razloga ne pripada mreži. Ne umem to da objasnim. Nijedan protokol ne reaguje, kao da se ne dešava. Osećam i to je pomalo smešno.“
„Nisi jedini. Srela sam Milu Devetstohiljadaosam, plakala je. Kaže da je kontaktirala sa Milionima i niže u okviru liste i da ne može da zaustavi suze iako je konsenzus gotovo apsolutan. Ne postoji nijedan razlog, izgleda da je to do nas kakvi smo sada, do zaostalih procesa u telima...do svega onoga zbog čega smo i odlučili.“
„Moguće je Ana. Ipak, neverovatno je...ovakav obrazac morao je biti uočen još davno...“
„Irelevantno je, veruj mi.“
„Verujem. Zvučim kao Nepovezani, jel da?“ Na njegove reči, ona se iskreno nasmeja. Znao je da za nju predstavlja apsolutni autoritet pa je još više cenio to što je umela da bude toliko neposredna i spontana.
„Pomalo. Kad smo kod njih pokušali su da napadnu nekoliko centara. Nekako su shvatili šta se planira i okupili se sa namerom da primene silu, baš kao nekad. Svi su neutralisani, pitanje je koliko ih je ostalo.“
„Kako je moguće da to ne znam?“, poskoči on.
„Misliš da si propustio taj niz podataka?“ Anin glas delovao je uznemireno, još jedna prijatna potvrda da joj je bilo stalo do njega.
„Nemoguće, bilo bi mi signalizirano.“
„Možda nisi obratio pažnju.“
Den Dvadeset je pogleda pravo u oči, kao da će mu to pomoći da se fokusira dok traži. Ne, ovakva stvar je nešto što mora generisati intenzivne unose, ali ničega nije bilo u beskraju koda. Ovo kao da još više otvori procep u njemu i dok je pokušavao da pronađe uporište u univerzumu poznatog i zaključi logički, usamljenost preraste u nešto zaglušujuće, nesputano i nadolazeće, nešto preteće i razarajuće, neopisivo i pre svega zadivljujuće. U kakofoniji logike i emocija, slutio je iskru spoznaje...
„Den. Slušaš li me?“, Glas Ane Osamstohiljadatrinaest beše poput sidra koje ga vraća u stvarnost. Primetivši da je ponovo sa njom, ona mu se hitro približi i dodirnu ga usnama pre nego što je mogao da joj odgovori.
Poljubac
Stvar prošlosti, zanemarena komponenta nekada složenih reproduktivnih ciklusa otključa ono za šta je bio uveren da više ne pripada ljudima u mreži. Apsolutni haos u punoj lepoti i snazi ispuni mu biće, učini da zavapi i udahne njen dah do granica besmisla. Ruke je grčevito potražiše i dok je rušio sve unutrašnje barijere on započe upis svake pojedinačne emocije, opisujući ih na način kako to nije ostalo zabeleženo u njihovom dobu. Tako drugačije od starih knjiga, medija, svedočanstava uklesanih u kamenu i propasti antičkih gradova. Izmenjen čovek davao je potpuno novu viziju onoga što je davno napušteno, gotovo ushićeno očekujući katarzu koja je morala biti neminovna posledica verifikovanja od strane društva koje su tako pažljivo stvarali. Ali ona iskra, dodatno razjarena lomovima u središtu njegovog bića, u trenutku ga odvrati od onoga za šta je želeo da nikada ne prestane. Pomalo panično, on pomeri glavu i suoči se sa neprijatno hladnim izrazom lica one koja je sve pokrenula svojim arhaičnim postupkom.
„Znala si. Znala si da ne znam. Nisi komentarisala postupke Nepovezanih, već si mi to saopštila. “
„Znala sam.“, u njenom glasu više nije bilo ničega bliskog.
„Kako...kako je moguće...“
Ovaj put, mreža je izazvala stimulus koji nije bio ni najmanje prijatan. On se zgrči usled naglog gubitka podrške onih koji su ga činili dvadesetim, a sve što je mogao da učini jeste da panično potraži uzrok tako silovitog udarca. Beše to Anin unos, signal upućen mreži kojim se potvrđuje da su anomalije uočene u njegovom čvorištu istinite. Već u narednom trenutku on poče da udara u zidove, padajući daleko ispod pozicije njegovog rođenja. Niže od svih koje je sretao i koji su stvarali ono na čemu je izgradio sebe. Nemoćan da se pokrene i uspostavi ravnotežu u beskrajnom ambisu, čuo je glas one koja više nije odgovarala na njegove impulse.
„Kada za deset dana pokrenemo tranziciju, biće ti lakše. Moramo da vas eliminišemo. Ti, Mila Devetstohiljadaosam, Robert Milionpetstohiljadašest, samo ste deo liste. Iako vas nema dovoljno za konsenzus, ništa se ne sme prepustiti slučaju. Kada pokrenemo virtualnu svest kolektiva, informacije ne smeju biti kontaminirane sentimentom. Tela su poslednja prepreka koja nas odvaja od evolutivnog skoka i njihovo odbacivanje predstavlja nužan korak ka progresu. “
Dok se udaljavala laganim korakom, Ana nije mogla da odredi ličnu poziciju na mreži. Glasovi onih sa kojima će se uskoro u potpunosti sjediniti priznavali su je tolikim intenzitetom da je preciznost odbacila kao nepotreban šum. Imala je još nekoliko imena na spisku, a ako su i druga tela radila sa ovakvom posvećenošću, nije bilo sumnje u izvesnost onoga što će se uskoro dogoditi.
Univerzum priznaje cikluse i mi kao njegov odraz moramo činiti to isto. Zaključivanje nesavršenosti je dokaz odgovornosti. Kada uredimo svoje, uredićemo i Nepovezane a potom krenuti dalje od onoga što je staro društvo moglo da nasluti, robujući iracionalnim strahovima poput umetne inteligencije...
Sa ovim unosom, ona zauvek napusti najviši krov njihovog kvarta
Izvor slike: pexels.com
