Na početku, želim da se zahvalim svima na učešću u prvom 
Odlučio sam da dam kratak osvrt na svaku dostavljenu priču nadajući se da će to autorima biti od koristi. Posebno sam se fokusirao na nedostatke, jer pisanje je ozbiljan proces u kome uvek postoji prostor za usavršavanje. Dobra stvar svih dostavljenih radova je ta što ih pišu kvalitetni i veoma pronicljivi ljudi – i to se vidi. Gotovo svi prepoznajete važne društvene probleme i pristupate im sa različitih strana, meni je to iskreno bilo veoma zanimljivo.
Ono što je manje dobro, su svakako boljke svojstvene ljudima koji ne pišu profesionalno – ali to su boljke koje se otklanjaju. U komentarima sam navodio neke od njih, a neke opet ignorisao ne želeći da opterećujem autore. U nekim pričama distopija se može dovesti u pitanje te one gaze na teren glavnog toka ili čistokrvnog, zdravog SF-a van traženog konteksta. Većina autora je prepričavala, o čemu bi valjalo pričati negde u budućnosti ako bude interesovanja.
Pre nego što krenemo na priče iz takmičarskog dela, osvrnuću se na priču Poslednji tračak svetlosti autorke 
Dystopia –
Lepo napisano, na momente se čini da preti da sklizne u stereotipe (starija žena, sveštenik, nove generacije sa telefonima, neljubazna radnica), međutim kroz čitanje se shvati da je sve tu na svome mestu - zbog kratkoće formata ovakvi modeli i iznose celu stvar. Za razliku od velikog dela kratkih radova, ova priča ne gubi kvalitet prema kraju, koncept je pametno osmišljen i nameće jedno vrhunsko pitanje - šta ako već živimo u distopiji? Šteta što ne pišeš na srpskom, jer bi sigurno imala super ventil i bez problema objavljivala. Od ove priče se sigurno može napraviti dobra duža forma ukoliko ikada budeš htela to. Možda bi smanjivanje broja susreta sa personifikovanim simbolima distopije (oholost, neljubaznost…) u ionako kratkom prostoru i usavršavanje samo jednog ili dva moglo ponuditi daleko više. I definitivno ti leže ti opisi unutrašnjih procesa u čoveku, misli, osećanja…
Gea –
Vanzemaljski entitet razgovara sa nadređenom i bliskom osobom, o sudbini planete koja je njena lična kreacija. U pitanju je Zemlja, a iza svega stoji premisa da je ona samo jedna tačka na putu stvaranja savršenih svetova i da kao takva može biti uništena u svakom trenutku. Ideja mi se veoma dopada, jer upravo jedan sličan koncept me je doveo do prve ikada objavljene priče – koje danas ima i na netu. . Za razliku od mene pesimiste, autorka je daleko optimističnija pa ovde imamo i uvek zanimljivo pitanje dominantnog pola – što jeste važna stvar. Međutim, ono što mi nedostaje je sama priča. Autorka kaže da nije želela da napiše predugačak tekst, ali je baš to kraćenje ono što nam uvek dodatno oteža posao. Ako u budućnosti bude planiran rad na ovoj priči predlažem da se pruži šansa i razvoju motivacije svakog od likova – zbog čega oni imaju ovakve stavove, isl. Sada imamo samo skicu, a ovde potencijalno postoji veliki teren za pisca. Ako su Vanzemaljke kreatorke svetova one su bogovi, dakle Bog je žensko što nam se i potvrđuje u navodu da je žena napravljena po njegovom (tj. Njenom liku). Činjenica da se zapatio kukolj u obliku M sorte, zapravo je dokaz da je božansko ranjivo – što može daleko više da potrese i protagonistkinju priče, i njenu sagovornicu. Ovo je naravno samo primera radi, autorka svakako odlučuje o ovim stvarima.
Distopija realnosti –
Jedan od najvrednijih saveta koje sam dobio od starijih kolega, jeste taj da ne možeš slagati čitavu priču. Možeš, ali to će teško biti dobra priča. Pisac mora pisati o onome što zna, mora se makar malo osloniti na lično iskustvo, da bismo mu i mi kao čitaoci poverovali.
Ovaj autor se apsolutno oslanja kako na lično iskustvo, tako i na ono što zna – a zna. I to je nešto što svako ko ovu priču pročita mora da oseti. Nevolja je u tome da značajan deo onoga što zna ne zna i prosečan čitalac, pa sam dobio i porciju wikipedie, a verujem da će biti i drugih u mom taboru. No, ovoga je svestan bio i tvorac priče, te nam je ostavio linkove ka web izvorima.
Što se same priče tiče, ona je obrazloženje nastanka iliti hronologija propasti, i bavi se u osnovi samo jednim precizno definisanim problemom (koji je objašnjen u njegova tri pokretačka principa). Ovo je dobro, zapravo odlično. Na ovakvim postavkama nastaju romani (vratiću se na ovo). Ono što bih mogao da zamerim, a što je problem kod većine priča ovog konkursa jeste to što i ovde imamo prepričavanje umesto pokazivanja. Da ne budem krivo shvaćen – prepričavanje je dobra stvar, ali bi vredelo razmotriti da li bi nam se sve ove informacije (ili dovoljan deo njih da shvatimo isto) mogle preneti kroz dijalošku formu ili situacioni prikaz. Ovo bi moglo da prođe kao epistolarna forma (meni tako lepše), ali pisanije može krenuti iz raznih uglova. Zašto ovo sve govorim? Pomenuh gore da iz ovakve motivacije nastaju romani, a autor predstavlja netipičan spoj osobe koja razmišlja kao naučnik i poseduje evidentan talenat za pisanje fikcije. Uz blagu dozu neke čudne mešavine sarkazma i ironije, koja ovaj tekst čini podjednako zabavnim i neprijatnim i gotovo da se ne može precizno ni uloviti, sve postaje još naglašenije.
Lagrndofovi –
Ovde odmah krećem sa lošim, da bih mogao da se posvetim onom dobrom. Ima prepričavanja – tačno tamo gde je autor nastojao da objasni distopiju i njen nastanak, oko uvoda i još na par mesta. Potpuno nebitno. Ono što je bitno je da je ovo skoro pa sjajno! Negde gore u komentaru sam rekao da pisac ne može da laže i to se odnosi i na to da ne može da se pretvara da je nešto što nije. Vasigo mora biti duhovit čovek, a uz to i dobar poznavalac našeg mentaliteta. Kompletna postavka je cirkus – ljudi proizvode đubrivo za biljke, još kad joj se dodaju tipične ljudske slabosti može postati urnebesno. Autora molim da proba dalje sa ovim. Gde, nemam pojma ni sam. Što se tiče prepričavanja – to ćeš prevazići jer talenat imaš, a imaćeš i urednike. Dijalozi su vrlo dobri, negde na momente kiksneš a onda razbiješ kao sa one kratke tri rečenice o Timotiju Rajiću. Piši kratke priče. Ako si već negde objavljivao kači da čitamo.
"God's gonna cut you down" –
Ovo je lepa priča i šteta što se vidi da je pisana u žurbi. Imam utisak, možda grešim jer je kod ovakvih stvari to teško znati, da se temelji na delu ličnog iskustva. I ovde je distopija prepoznata kao trenutak u sadašnjosti – međutim ona je više jedna topla priča o dobrim ljudima i onome sa čim se suočavaju, nego prikaz te dehumanizacije, tiranije i svega što prati distopiju kao zadatu temu. Ako bi se zasukali rukavi, ovo može postati pripovetka, međutim moralo bi se poraditi na tome. Stil je lep, verujem da je kratak deadline uslovio da se potkradu neke greške ali to se sve pegla čitanjem napisanog, korekcijama i ponovnim čitanjem.
Nadam se da autori neće zameriti na umereno kritičkim osvrtima i da će im ovaj proces biti jedno lepo i novo iskustvo. Kad se sve sabere i oduzme, ovde smo da se zabavimo - pa i ovo sa konkursima možda preraste u radionice ili nešto treće. U svakom slučaju, svima vam još jednom puno hvala, pa se čitamo uskoro!