Ha!
Opet si se pojavio. Dugo te nije bilo. Nisi morao ni sada da se pojaviš.
Navikla sam se na usamljenost.
Ništa se nisi promenio. I dalje samo stojiš kao neka klada, kao neki tupavi mamlaz sa kockastim ramenima.
O, kad se samo setim, kako sam te se kao mala jezivo plašila. Svi su mislili da se samo bezrazložno plašim mraka i nikada nisam uspela da ih ubedim da si ti tamniji od mraka.
Govorili su mi da sam plašljivica i da se i svoje senke plašim. Nije vredelo moje objašnjavanje da ti nisi moja senka, već moj pratilac. A tako je bilo očigledno. Ja ležim, a ti stojiš, isto kao i sada. Senke to ne rade. Izgleda da to niko drugi, osim mene, nije bio u stanju da primeti.
Nakon nebrojenih bezuspešnih pokušaja da urazumim sve oko sebe, vremenom sam nekako naučila da ne pričam o tebi i da te pohranim u skrivene komore moga uma.
Ne znam ni sama zašto ti sada sve ovo govorim, kada nikada nisi hteo sa mnom da komuniciraš.
Na svako moje pitanje, pokušaj razgovora, ćak i na lepe reči ti si samo tamovao pored mene. Bez lica i bez glasa.
Nikada mi nisi ni odmagao, ni pomagao.
Ti si besmislen.
Tvoj smisao je da budeš besmislen.
Prvo sam mislila da si moj lični demon, a onda sam želela da verujem da si moj anđeo čuvar.
Ubrzo sam napustila to verovanje, kada nisi ni pokušao da me zaštitiš od one razularene rulje, a stajao si pored mene.
Moj balans je bio narušen i samo sam očajnički htela da uspostavim ravnotežu.
Sve se vrtelo, zujalo, ljuljalo i nije moglo da se diše u maloj crkvi, prepunoj ljudi i dima. Mučnina je bila neizdrživa.
Trebalo je da se ispovraćam, ali sam umesto toga, nakon završnih reči molitve :
U ime oca i sina i svetoga duha,
glasno uzviknula:
U ime majke i ćerke i svete duše.
Samo radi balansa sam morala to da uzviknem i više mi nije bilo muka i nije mi se vrtelo u glavi. Prestalo je zujanje.
Ti si i dalje zauzimao svoju besmislenu pozu, pokriven plaštom nevidljivosti i prepustio si me na nemilost masi.
Tada sam znala da si ti jedno veliko patetično ništa.
Vidim, ramena su ti još kockastija, kao da nosiš neke epolete. Izgleda da si uznapredovao. Nagrađen zato što ništa nisi preduzeo.
Šta sada opet tražiš ovde u mojoj sobi?
Vidiš valjda, ili ne vidiš da su mi i ruke vezane. Ne daju mi više ni da mislim. Spavam, mnogo spavam a snove nikako da uhvatim. Ne daju mi ni da sanjam.
Ako ni sada nećeš da mi pomogneš, odlazi odmah.
Ni sada nikakve koristi od tebe.
Niti me plašiš, niti mi daješ utehu. Sigurnost i radost i onako više ne postoje.
Smetaš mi, odlazi već jednom!
Doktore! Hitno u sobu broj 8! Pacijentkinja je preminula.
Interesantno! Posle toliko godina, prvi put joj vidim osmeh na licu.
Story and paintings are my original artwork
