Почетком те 49. године пре Христосовог првог доласка, Тринаеста легија смрзавала се у цисалпској Галији. Генерал Гај Јулије, велики војсковођа, попалио је сва Галска села у околини, и више за огрев није остало ништа. Чак ни шума. Легија је прво спаљивала шуме како би спречила да се у њима крију варвари. Сад је најближа шума даље него Рим. А и да није, ко би ове легионаре натерао да ринтају као дрвосече. Обучавани су да силују, пале, кољу и пљачкају… то јест цивилизују варваре, као прави представници цивилизације Свете Римске Републике.

У шатору, рукама дрхтавим од зиме, Јулије покушава да на драгоценом пергаменту од варварске коже, гушчијим пером умоченим у крв убијених, испише још неку цртицу својих мемоара под насловом De bello Gallico („О галском рату“). Мисли му измичу чим проба да се концентрише на рукопис како би, упркос дрхтавим рукама, бар он сам могао да га прочита. Није много помогло ни што је посилни Флавије дувао својим топлим дахом преко руку војсковође док се није онесвестио. Напољу војска цупка поред Рубикона и загрева се коцкањем. Брижне мисли спопадају Јулија…

„Ништа горе него кад је војска беспослена“, мисли гурајући смрзнуте шаке под груб војнички огртач. „Уствари има горе — горе је кад су беспослени и још се смрзавају. А кад сам предлагао оним шмокљанима из Сената да уведу обавезно служење војног рока за жене, како бисмо имали чиме да се згрејемо у оваквим ситуацијама, они су ме исмејали!“

На сопствено изненађење, Јулије примећује да је последњу реченицу изговорио наглас. Љутит на себе због подстанара кога није успео да исконтролише, бесно шутне на поду опруженог Флавија. Овај благо јекне.

„Добро је, још се није смрзао“, помисли разнежено. Али онда му се мисли свом жестином вратише на омражени Сенат. „Ма да је само то! Него ‘иди Јулије, ратуј, крвари за републику, ал’ немој случајно да си прешао ту реку’. Мамицу им покварену. Бар да су нас послали да ратујемо у летње доба, него у септембриусу… ‘кад почне лишће да опада, да лакше таманите варваре’. А они се све време греју робињама које смо им слали кад смо прошли пут цивилизовали варваре. И онда ме још иза леђа зову Геј Јулије. Како после да човек не полуди! И какав бре десети мартиус! Види кол’ко се ово одужило. Зима има најмање два месецијуса више! Па мог Брута нисам видео бар шест месецијуса, сигурно би ми се много обрадовао! Даћу ја вама календар, бедници, само док вам дођем и док вас видим!“

На ту помисао, срце му заигра. Шутне опет Флавија.

„Флавије, коња! Треба да посетимо кеве оних мамлаза из Сената!“

Флавије јекне мало јаче, али и даље без знакова свести.

Адреналин је учинио своје и Јулије, заборавивши на хладноћу, жустро иступа из шатора сумануто вичући на сав глас:

„Војско, на ноге! Бацај коцке, прелазимо реку! Резервишите по мамицу сваког од чланова Сената, идемо да их збунимо, па да видимо ко је луђи!“

Остало је историја… мало преправила.