Mnoge kolonijalne sile gledano kroz istoriju njihovih osvajanja, mogu da se “pohvale” bogatom tradicijom nehumanosti. Iz cilja da vladaju što većim prostranstvima i tako dođu do što većeg bogatstva tj. moći, uspevali su da izmisle mnoge metode za postizanje tog cilja. Osvojene teritorije nisu davale samo prisvojena blaga već i besplatnu radnu snagu, robove. Svoje ekonomije su gradile na porobljavanju i izrabljivanju, pravili su “farme robova” koji će stvarati nova bogatstva.
Možda je malo zbunjujuće to što tekst o zatvoreničkim kolonijama počinjem sa farmama robova, ali u suštini je reč o istim stvarima i nastavkom izrabljivanja posle ukidanja ropstva, što će se do kraja teksta pokazati.
Kolonijalne sile su pod geslom zaštite građana počele da izvoze svoje osuđenike izvan granica svojih kraljevstava, carstava i država. Na novim teritorijama,počeli su da prave nove kolonije, zatvoreničke, a time su postizali više ciljeva odjednom. Tako se opet demonstrirala sila, sklanjali su se nepodobni koji bi eventualno pretili sistemu, i otvoreno su sa svojom ozloglašćenošću pretili svima koji bi i pomislili da se suprotstave vlasti. Osuđenici su sa zatvoreničkih farmi na kojima su bili prinuđeni na rad, i gde su oštro kažnjavani za neposlošnost, sada završili na udaljenim ostrvima i novim kontinentima. Na početku su slati okoreli kriminalci, ubice, silovatelji, izdajice, a kasnije su promenama zakona slati svi nepodobni. Svi oni, krivi ili ne, bili su sada daleko, osuđeni na rad, mučenje i pravo da umru. Zanimljivo je da su te osuđeničke kolonije gotovo uvek nicale tamo gde je moglo da se eksploatiše ono što se može dobro prodati.
Poznate su mnoge takve kolonije, Rusija je imala svoj Sibir i gulage iz kojih nije bilo bekstva. Britanija je koristila Severnu Ameriku sve do revolucije, a onda je stvorila Australiju. Holandija je koristila Venecuelu, a Francuska Francusku Gvajanu.
Upravo jedna od najpoznatijih i ozloglašenijih osuđeničkih kolonija je francuska. Nalazila na afričkom kontinetu u Francuskoj Gvajani, duž granice sa Holandskom Gvajanom (danas Surinam). Kompleks se prostirao i na tri mala ostrva uz obalu. Ostrvo Bagne de Cayenne (oko 1200m dužine i 400m širine) je bilo najsurovije i ubrzo je među zatvorenicima postalo poznato kao Đavolje ostrvo. Danas kada se kaže Đavolje ostrvo ljudi obično misle na celu koloniju jer naziv savršeno oslikava prirodu tog mesta.
Zatvorsku koloniju tj. kompleks koji se prostirao na više lokacija među kojima je i Đavolje ostrvo, osnovao je Napoleon III. Francuska je pokušavala da kolonizuje Francusku Gvajanu ali se suočila sa problemom da je već u prvoj godini kolonizacije umrlo oko 75% kolonijalista od 12000 njih koji su došli u ime Francuske.
Upravo zbog toga je Napoleon III došao na ideju da iskoristi zatvorenike ali I političke protivnike za taj posao jer nije bilo štete ako oni ne prežive. To je naravno u početku bilo na “dobrovoljnoj” bazi gde su zatvorenici mogli sami da se prijave, što je učinilo oko 3000 njih. Tako je 1852. godine otvorena agrikulturna (radna) zatvorska kolonija.
Za sto godina postojanja od 1852. do 1953. Godine, po nekim podacima, kroz koloniju je prošlo oko 80.000 osuđenika. Velika većina njih nije preživela, mali broj je po zatvaranju zatvorske kolonije pomilovan, a još manji je broj onih koji su uspeli da pobegnu ili navodno pobegnu.
Život u koloniji je bio sve osim života. Pored svakodnevnog obaveznog rada od 12 sati, koji je za premorene i izgladnele zatvorenike bio pretežak, život je bio prepun nasilja i patnje. Nasilja između samih zatvorenika i nasilja nad zatvorenicima od strane zatvorskih vlasti tj. čuvara. Preko dana su radili i kretali se vezani teškim lancima, noću su vezani za krevete spavali u svojim malim i memljivim betonskim ćelijama veličine 1,8m*2m. Ako bi se iz neke ćelije začuo govor, pevanje ili čak kašalj sledila je kazna. Na velikim metalnim vratima bi se otvorila vratanca kroz koje bi čuvari ubacili zapaljene štapove sumpora. Posle zvukova vriske i gušenja nastupila bi tišina. Pored sumpora zatvorenici su kažnjavani vrelom parom, batinama ili samicom. Najkraća kazna samicom je bila 6 meseci, a za svaku neposlušnost se duplirala; zasigurno će kažnjeni poludeti , ako uopšte i preživi.
Postojalo je više vrsta tamnica, klasičnih – zatvorenih, ali i poluotvorenih. Te poluotvorene su tačnije bile betonske rupe sa rešetkama na vrhu tj. nije bilo plafona. Danju bi zatvorenici bili izloženi vrelini sunca, a noću hladnoći. Naravno, konstantno su bili izloženi i raznim insektima, otrovnim zmijama ali i čuvarima koji su mogli odozgo da ih obilaze i kažnjavaju.
Glavni zatvorski krug je u svom centru imao i giljotinu, koja je zbog tropskih vrućina i korišćenja bila toliko tupa da je tokom pogubljenje morala i više puta da se spušta da bi odrubila glavu. Pogubljenja su morali da posmatraju svi zatvorenici. Takođe, zatvorenici su bili osuđivani na tzv. “doublage “, što je značilo da su bili obavezni posle odsluženja kazne da ostanu u zatvorskoj koloniji kao zaposleni i to u trajanju jednakom dužini odslužene kazne. Znači, sve je bilo osmišljeno tako da se nikada niko od njih ne vrati u Francusku.
Samo ostrvo, po kome je danas cela zatvorska kolonija poznata, je najmanje od tri ostrva, toliko malo da je na njemu u isto vreme moglo boraviti najviše oko 12 zatvorenika. Kamenito ostrvo sa palminim drvećem nije pružalo gotovo nikakve resurse za život, a sa jakim strujama čiji su talasi udarali neprekidno od stene, ostrvo je bilo zatvor sa gotovo minimalnim šansama za bekstvo. Ako bi neko i uspeo da preživi struju i domogne se pučine onda bi se suočio sa uvek prisutnim velikim brojem ajkula.
Ostrvo je bilo najveća kazna; borba sa prirodom i drugim zatvorenicima iz dana u dan da bi se preživelo, a ako to uspeju, onda se još moraju boriti sa sobom i mislima koje vode u ludilo. Upravo zbog tih muka i nikakvih šansi za preživljavanje, zatvorenici su ostrvo prozvali Đavolje ostrvo.
Što se tiče bekstava sa ostrva ali i iz same kolonije, postoje “navodna” bekstva koja se i danas osporavaju. Najpoznatije je bekstvo Henria Charrièra , koji je sve to 1969.godine obelodanio u svojoj knjizi “Papilon” (fr.papilon znači leptir; naziv nije slučajan jer su zatvorenici bili prisiljeni da bosonogi po džungli traže i hvataju retke leptire koje bi čuvari skupo prodavali), po kojoj je kasnije snimljen istoimeni film iz 1973.godine u kom glavne uloge tumače Steve McQueen i Dustin Hoffman.