Српска војска на Крфу, извор

 Оно што се светлело на хоризонту, измученим и полумртвим војницима изгледало је као рај. Први светски рат (1914-1918) је и даље био у јеку, а измучена српска војска, која је Албанске снежне врлети препешачила уморна и гладна, почетком 1916. године угледала је обећану земљу: грчко острво Крф, једно од седам јонских острва, на коме је, по легенди, давно залутао чак и антички јунак Одисеј. Долазак српских војника испрва је уплашио Крфљане који су посматрали њихова мршава и изнурена тела, сведочећи многим смртима војника који су на острву умирали од разних болести, а често и од нагло унете хране коју организам није могао да поднесе. Са постепеним оправком Срба, појачале су се и симпатије Крафљана за овај народ. Током боравка српске војске на Крфу ниједна крађа на острву није била забележена. И данас се прича о томе како Срби нису откинули ни гранчицу са дрвета маслине. Додуше, био је ту један Лаза….  

Српски војник*, извор 

Међу многима који су пристигли на Крф, био је и извесни Лаза из Косјерића, познат из дневника једног ужичког војника који је оставио записе о овом шаљивџији, који је са собом увек носио некакву свираљку. Он је био само један од многих који су песмом и шалом покушавали да преброде ратне недаће. Но, Лаза је понекад умео и да се занесе у шали. Чим је војска пристигла на Крф, он је са једног дрвета убрао лепу и зрелу поморанџу, што осталим српским војницима није било право, те га због тога стрпаше,ни мање ни више, него у затвор. Да научи да не узима туђе. Лаза је и овде, где се сада нашао, наставио да пева и засмејава оне који су имали прилике да чују његову нову покајничку песмицу: „Ој Лазо Лазо, јесам ли ти казо´ да на Крфу не крадеш поморанџе.“ 

Ручак на Крфу, извор

Ове, као и многе друге занимљиве приче сакупио је и записао кустос „Српске куће“ на Крфу Љубомир Сарамандић. Судећи по његовим записима, на Крфу је у оно време било прегршт песме и шале. Била је то једна од оних српских особина, тешко схватљива другим народима, освајајућа, јединствена и непоновљива. Управо о њој је сведочила и жена са највише одликовања у ратовима, прва српска хероина Милунка Савић (1890/92-1973), присећајући се како су Бугари у рововима престајали да пуцају када би Срби почели да певају. 

Француски морнари и официри плакали су док су посматрали лађе што су из Албаније на Крф превозе војнике који су личили на лешеве. Говорили су тада како смо диван народ, а Милунка је веровала како је управо песма била један од важних предуслова нашег опстанка у ратовима.  

Милунка Савић, извор

Путешествије сетне мелодије 

Мало је рећи да је острво Крф са доласком српске војске провцетало. Са свих страна допирали су звуци најразличитијих песама, нарочито меланхоличне мелодије „Тамо далеко“ која равнодушним није остављала никога, чак ни оне који нису разумевали ни реч српског. Ускоро су Енглези, Французи, али и многи други почели да певуше ову мелодију. Свако на свој начин, како је умео и знао. Она их је подсећала и опомињала на велику чежњу коју су Срби, упркос свом широком и ведром осмеху, и даље гајили према домовини.

У Крфским кафанама одзвањале су и друге мелодије, а једна од често певаних песама била је и „Имам жену много лепу“. Песму „Тамо далеко“ Срби су наставили да певају све до данас. Међутим, током година се водио спор о томе ко је прави аутор текста и мелодије ове песме. Навођено је много различитих аутора, а сви су желели да покажу како је ова песма баш њихова.  

Један догађај, умногоме је помогао приликом решававања ове занимљиве загонетке. Наиме, 1966. године, на адресу „Радио Београда“ стигло је једно писмо. Послао га је Ђорђе Маринковић (1891-1977) из Корбова надомак Кладова, учесник Првог светског рата. Тврдио је да је мелодију ове песме написао управо он, после повлачења преко Албаније. Маринковић је усрдно замолио да се његово име запише приликом сваког радијског извођења песме. 

Он сам, био је један од чланова краљевог оркестра, а у рату је свирао на различитим инструментима, док најпосле није научио да свира и на цитри. У његовој породици прича се како је једном приликом Краљу Петру Првом(1844-1921) спасао живот, тако што је сазнао да једна група Арнаута спрема напад на њега. Краљ му је тада дао прилику да оде у Француску и настави своје музичко школовање, што је Мариковић и учинио. Од 1920. године боравио је у Француској, где је доживео блиставу музичку каријеру као композитор и извођач на цитри, а био је познат под псеудонимом Жорж Мариел.   

Жорж Мариел, извор

Иако су музичари у рати били повлашћени, макар духовно, он је за њих био подједнако тежак, посебно онда када су морали да се растају од најдражих сабораца, својих инструмената. Приликом преласка Албанских планина, многи су остављали своје драгоцености за собом у планинским гудурама, немајући прилике да се икада врате по њих.

Станислав Бинички, извор

Станислав Бинички (1872-1942), капелник краљеве гарде и чувени композитор, уз помоћ Крфљана, по доласку на острво, снабдевао је оркестре новим инструментима. Напаћени музиканти су тек на острву поново добили прилику да свирају и то на опште задовољсво свих оних који су поново уживали у нотама које су их током рата храбриле да наставе даље. А где је било музике, ту је било и кола. Срби су на Крфу заиграли „по нашки“, а једно од најрадије играних било је такозвано „капларско коло“...

Надам се да вам се текст допао!

Читамо се ускоро! :)

* На фотографији се налази Драгутин Матић, српски војни извиђач. Рођен је 10. јануара 1888. године у Калетинцу на обронцима Суве Планине. Учествовао је у свим борбама српске војске од 1910. године до краја I светског рата. Умро је 1. јануара 1970. године у родном селу. Ова фотографија је обишла свет и постала симбол српског војника из Првог Светског Рата.