Prošle su već dve godine otkako su nas Lagrndofovi strpali u kenjarne torove. Puštaju nas napolje, ali smo večito pod nadzorom i u ograničenom prostoru, kao u zatvoru. Došli su iz dalekog svemira i za tili čas savladali čak i najmoćnija ljudska oružja. Nismo znali kako da ih savladamo, jer nisu nalik nama. Vanzemaljci su u našim predstavama uvek imali antropomorfni oblik. Imali su svest kao i mi, razmišljali su kao i mi, ali su uvek bili tehnološki napredniji od nas. No, uvek smo uspevali da ih savladamo i odbranimo našu planetu od njihove najezde. Ali Marfijev zakon je i ovog puta bio nemilosrdan.
Ni najmaštovitiji umovi nisu mogli zamisliti da bi vanzemaljci mogli biti biljke. Eto nam ga na!Biljke. One su uvek bile neme i statične, pa im nikada nismo davali neki naročiti značaj. Neke smo uništavali, neke uzgajali, sve prema našim potrebama. A ovi Lagrndofovi su upravo biljke. I to veoma napredne. Uništavaju sve što za njih predstavlja opasnost, insekte sa rilicom, krupne biljojede i ptice koje se hrane nektarom. Nas ljude su poštedeli samo zato što im trebamo. Hrane nas i drže u kenjarama kako bismo za njihove potrebe proizvodili đubrivo.
Sve tekovine naše civilizacije su uništili. Nemamo više mogućnost komunikacije na daljinu, nema više one naše tehnike, nauke, provoda… Svaki otpor uguše već u samom startu. Mogu da nam čitaju misli tako što osećaju vibraciju moždanih talasa. Pokušaja pobune je bilo, ali, kao što rekoh, bili su ugušeni već u idejnoj fazi. Komunikacija među pobunjenicima bi se mogla ostvariti pisanim putem. Treba pustiti telo da samo radi potiskujući misaoni proces u mozgu. Tako ne bi bilo moždanih talasa i Lagrndofovi ne bi otkrili zaveru. Ali, avaj! Za to nema uslova, nema papira, a ni bilo kakvog sredstva za pisanje. Drugi način bi mogao biti šifrovani jezik koji Lagrndofovi ne bi razumeli. Na tom jeziku bi mogao da se odvija i misaoni proces koji bi proizvodio moždane talase nerazumljive za Lagrndofove. Ali, opet avaj! Treba ugovoriti šifre, a to je nemoguće bez verbalne ili pisane komunikacije. Lagrndofovi su na sve mislili.
Pobunjenici ne idu u zatvore ili na streljanje kao u stara dobra vremena. Njih pojedu Lagrndofovi mesožderi. Postoje posebni mesožderski torovi. Tamo tove ljude i koji će im kasnije poslužiti kao hrana. Na taj način nam regulišu brojnost, da se ne premnožimo, tada bismo im bili pretnja.
No, Lagrndofovi nas nisu pobedili teškom borbom. Izdali su nas ljudi, skorojevići koji su u opštoj katastrofi videli neku korist za sebe. Ali prevarili su se. Pojeli su ih Lagrndofovi mesožderi, jer ako su izdali svoje izdaće i njih. Ima još tih skorojevića koji im služe kao nadzornici. To su sitne jajare koje misle će dobiti nešto od tih vanzemaljskih biljaka. Budale, nisu ni svesni da će završiti u tanjiru.
Evo me sada u kenjari među ljudima koji su toliko otupeli da su počeli da nalikuju kravama. Trivijalni razgovori i sedenje na kenjarniku toliko rastežu vreme da jedan dan traje kao čitava godina. Miris naših proizvoda smo već i prestali da osećamo.
- Znate li za onu legendu? - Upita Petronije. - Kaže legenda da je nekada postojao takav aparat preko koga je čovek koji je ovde mogao da priča sa čovekom koji je tamo negde u majčinu daleko.
- Eh, Petronije, - kaže Miško. - Sto godina imaš, a veruješ u bajke.
- Nemam sto godina! - Pobuni se Petronije. - I ko veruje? Samo kažem.
- Ima legenda o tome da je čovek leteo kao ptica, - reče Timotije Rajić.
- Ma nemoj! - Kaže Vrbovije. - Let’o čovek k’o ptica. Kad je to bilo, jel’ sutra?
Gromoglasan smeh ispuni kenjaru. Timotije Rajić se gotovo nikada ne smeje. Čuo sam da ga je smrt jednom stigla, pa pobegla od njega glavom bez obzira. To je bilo, kako kažu, pre oko trista godina. Taj čovek jednostavno ne može da umre. Lagrndof mesožder ga je jednom pojeo, pa isljunuo.- Jeste, jeste, - kaže Timotije. - Imao je čovek napravu pomoću koje je sedeći mogao da ide s jednog mesta na drugo. - Talas smeha ponovo ispuni kenjaru.
- Ajde stoko! - Nadzornik je otvori vrata kenjare. - Vreme je za šetnju!
Konačno svež vazduh. Šetamo u krugu od nekih dva kilometra. Sve vreme nas posmatraju Lagrndofovi, a nadzornik se u njihovom prisustvu prema nama ponaša prilično bahato.
- Ajde, - viče nadzornik krišom gledajući da li uspeva da impresionira Lagrndofove. - Šetajte, da bolje provarite splačine kojima vas hranimo! Da možete da proizvedete što kvalitetnije đubrivo za naše drage gospodare! I nemoj neko da se usudio da beži! Odmah ću ga pomaziti bičem!
Ovog puta se šetnja završila ranije nego obično. Znam šta je na redu.
- U vrstu! - Naredi nadzornik.
Svi se postrojavamo i čekamo Lagrndofove koji nam prilaze teškim korakom. Opipavaju nas žilama, a zatim dolazi jedan Lagrndof mesožder. Opipava svakog od nas, kao da procenjuje kvalitet mesa. Na kraju izdvaja toricu, Đikija, Laževjeva i Samardžu. Oni idu da tovljenje.- Čestitam, - kaže nadzornik. - Idete na bolje mesto.
Trojica odabranih s osmehom polaze za Lagrndofom mesožderom. Nikada ih više nećemo videti. Možda stvarno idu na bolje mesto. Sve zavisi od lične percepcije.
Sigurno negde postoji leglo skakavaca koji bi u velikom roju mogli pojesti Lagrndofove. Samo ih reba ih naći. Ali najpre treba da nađem način da neopažen izađem iz tora i vratim se. Ako nađem takvo leglo, trebaće duži vremenski period dase skakavci namnože toliko da se Lagrndofovi ne mogu lako odbraniti. Ali najpre treba obustaviti misaoni proces i pustiti telo da samo radi ono što treba. Šanse su mi male, ali ipak postoje. Ako ne uspem, ne gubim ništa osim besmislenog života u kenjari. Uostalom, bolje je biti mrtav lav nego živ pas.
Izvor slike: Pixabay.com