Копаоник је наша предивна планина, красе је предивни амбијенти и богати ресурси. Добио је назив по рудним коповима из којих је експлоатисано велико рудно богатство још од средњег века. Познат је и по разноврсним шумама, у вишим деловима богат је четинарима смрче и јеле, а по странама шумама букве и храста. У ширем појасу Копаоника налази се низ историјских споменика из периода од XII до XV века. Повољна клима, са скоро 200 сунчаних дана годишње и снегом од краја новембра до почетка маја, чине Копаоник једном од најпопуларнијих туристичких дестинација у Србији. То је оно лепше, репрезентативно лице Копаоника.
О посебности Копаоника говорио је и писао чувени српски лекар, ботаничар светског гласа и први председник Српске краљевске академије др Јосиф Панчић. Својим студентима Панчић је Копаоник представљао као “бисер српских планина” јер се на њему укрштају сви балкански ветрови и јер се са врха планине најбоље виде све планине у Србији, а када је ведро и Дурмитор, Олимп, Рила… Овај зачетник српског планинарства и први планинарски водич, који је често на магарцу полазећи из Брзећа стизао на врх Копаоника, својим истраживањима о растињу, цвећу, минералима, животињама промовисао је у најлепшем светлу српске планине и Србију.
Јосиф Панчић (1814, Брибир код Сења – 1888. Београд, Краљевина Србија)
На врху Копаоника налази се маузолеј у коме је сахрањен Панчић. Српска академија наука и 2000 српских планинара, у оквиру приређеног масовног слета планинара на Копаонику (7. јула 1951), одужили су се овом великану за све доприносе које је за живота дао, испунивши му жељу да вечно почива на највишем врху Копаоника. На Панчићевом врху (2017м) сахранили су његове земне остатке у ковчегу од његове – Панчићеве оморике коју је открио, као нову врсту четинара, пронашавши је на Тари. Маузолеј је био оштећен бомбардовањем 1999, када је НАТО гађала циљеве војне базе на самом врху, имајући намере да баш кроз линију где се налази маузолеј повуче нову границу између Србије и Косова, што се срећом није догодило.
На жалост, Koпаоник има и оно друго, ружно лице, за које је одговоран човек, који јој већ дуги низ година лоше узвраћа, скрнавећи њене природне лепоте и изузетне услове за одмор и рекреацију. Стална новоградња, тј. проширење смештајних и угоститељских капацитета, уместо да буде оријентисана у неразвијеним местима - Брусу, Брзећу и Рашкој (системом гондола које извлаче на врх планине – како је иначе у познатим аустријским, француским, швајцарским ски центрима), одавно, а данас је то већ алармантно, угрожава природни еколошки амбијент и доводи у питање опстанак јединствене флоре и фауне националног парка. Мало је ски центара који имају такву климу, ваздух, воду и тако богате густе шуме.
Последњи пример бахатости приватних инвеститора запањио је јавност. „Објекат од око 1.000 квадратних метара изграђен је нелегално на Панчићевом врху, у Националном парку!!! и упркос одлуци Министарства грађевинарства још није срушен.“ Према истраживању Инсајдера, власнику овог објекта издата су у рекордном року од општине Брус, ЈП Скијалиште Србија и Завода за заштиту природе Србије сагласности за постављање привременог монтажног ски бифеа на Панчићевом врху од 150 квадрата, али, уместо тога изграђен је објекат од око 1.000 квадрата. Када се у медијима појавила вест о дивљој градњи крајем новембра 2017. надлежне институције трпеле су прозивке, и ћутале. После неколико месеци Министарство грађевинарства доставило је власнику коначно решење којим Републичка грађевинска инспекција наређује рушење бесправно изграђеног објекта.
Изградња "ски бифеа"
У овом решењу наводи се да ће Министарство грађевинарства спровести рушење уколико у датом року то не уради власник или општина Брус, и то принудним ангажовањем других овлашћених служби, о трошку инвеститора. Индикативно је да, Министарство одбране и Војска Србије месецима не одговарају на питања да ли су дозволили ову градњу у специфичној зони на којој се налазе стратешки војни објекти и у чијој се непосредној близини протеже административна линија раздвајања Србије са Косовом, као и да Министарство грађевинарства није ни обавештено о нелегалној градњи. Очигледно је да власник овог нелегалног објекта, као о општина Брус игноришу одлуку власти, иако су дужни да објекат сруше. Овај случај дивље градње, као и други, вероватно би прошао незапажено да није реализован на самом врху Копаоника.
"Ски бифе" на Панчићевом врху, ради!
Прво што помислите је да се овај предимензионисани грађевински „сандук“, попут магацинске зграде из некакве стамбене четврти, не уклапа у природни амбијент. Из знатижеље, због дивље градње, нас неколико скијаша одлучисмо да свратимо на кувано вино и чај. Видимо, завршетак горњих спратова зависи од зараде „бифеа. У приземљу „бифеа“ од армираног бетона само два младића конобаришу опслужујући велики број гостију, мора да се штеди на услузи јер ускладиштен грађевински материјал на спрату чека на даље радове, а гости ће разумети. Нервоза гостију због дугог чекања да се поручи, па потом донесе пиће, убрзо је потиснута новим разочарањем, пошто се на крају оде и до тоалета, а тамо се затекне запрепашћујућа прљавштина и смрад канализације - на самом „Панчићевом врху“. Репрезентативан пример како се односимо према националном бренду Копаоник.
Будући хотел, гради га страни држављанин, на месту некадашњег хотела „Југобанка“
Ето какви смо ми, знамо, а кршимо, можемо, а нећемо, имамо, а губимо, упропашћавамо, не чувамо и не бранимо „бисер српских планина“ Копаоник, и друге ресурсе, посебно ако самоодрживи, супрофитабилни... Шта ћемо оставити будућим покољењима?
Извори: Копаоник (ур) Драгана Миљановић, Београд: Службени гласник; Копаоник, илустроване новине, бр. 5, јануар 2018, стр. 10-11; http://semendria.com/divlja-gradnja-u-nacionalnom-parku-kopaonik-na-strateskoj-vojnoj-lokaciji/; http://www.novimagazin.rs/vesti/divlja-gradnja-u-nacionalnom-parku-kopaonik-na-strateskoj-vojnoj-lokaciji; https://insajder.net/sr/sajt/tema/10104/; https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%84_%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B