Džerom Dejvid Selindžer i danas, osam godina nakon smrti, jedan je od najpopularnijih pisaca među mladima. Lovac u raži doneo je Selindžeru slavu koja neće jenjavati više od pola veka, srušio mnoge konvencije američke književnosti i postao apologija odrastanja za sve potonje generacije.
Pisca Lovca u raži oduvek je pratila velika fama, i to ne samo zbog talenta, već i zbog specifičnog načina života. Čovek intrigantne i dobro skrivane biografije, Selindžer je i u starosti izazivao veliku pažnju novinara, ali je na sve njihove nasrtaje ostajao nem. Poslednje godine života provodio je daleko od očiju radoznalog sveta, dok su popularni američki listovi na različite načine pokušavali da dođu do informacija iz njegovog privatnog života. Njihovi najbolji fotografi dali su se u lov na najnovije fotografije ovog samotnjaka.
Distanciran od društva, Selindžer je, međutim, samovao na krajnjem severu SAD, proučavajući hinduizam Advajta Vedanta i oslanjajući se na učenja svog duhovnog vođe, Svami Nikhilananda. Dosezanje četvrtog stadijuma života, koji je podrazumevao odricanje od sveta i postajanje svetim čovekom, bio je njegov krajnji cilj. Ovo učenje zahtevalo je od njega povlačenje iz društva i prestanak objavljivanja književnih dela, čega se pridržavao od 1965. godine. U tom trenutku Selindžer je imao 46 godina, a razlog njegovog povlačenja i odluke da javnost u potpunosti isključi iz svog stvaralačkog sveta vremenom je postao prava intriga. Novinari su sve do same piščeve smrti neumorno pokušavali da odgovore na ovo pitanje uz najrazličitija nagađanja.
Različite glasine o njegovom životu i navikama bile su veoma intrigantne, a mnogi su govorili da se Selindžer otuđio od sveta kako bi sakrio svoje neobične porive. Najzanimljivija nagađanja svakako je budio ljubavni život slavnog pisca, jer je Slindžer neprestano dovođen u vezu sa jako mladim devojkama, zbog kojih je i u starosti često bio na samoj ivici zakona. Nakon ljubavnog kraha koji je u mladosti doživeo sa osamnaestogodišnjom Unom OʼNil, ćerkom američkog nobelovca Judžina OʼNila, i njene udaje za gotovo pedeset godina starijeg Čarlija Čaplina, Selindžer je, govorili su razni dušebrižnici, ostao opčinjen veoma mladim devojkama. Mnogi su proučavaoci Selindžerovog života i dela u njegovoj potrebi da uživa u društvu mladih devojaka videli neku vrstu kompenzacije za neostvarenu vezu sa Unom, debitantkinjom Holivuda za 1942. godinu. Opšti utisak bio je da Selindžer u starosti pokušava da u svakoj od svojih partnerki vaskrsne uspomenu na prelepu OʼNilovu. Mlade Selindžerove partnerke govorile su da bi ih se pisac brzo zasitio čim bi zašle u dvadesete godine života, što je dodatno šokiralo javnost.
Neki su, međutim, odgovor na pitanje o Selindžerovom povlačenju iz društva pronalazili na drugoj strani, u traumi koju je doneo Drugi svetski rat. Selindžer je, naime, bio jedan od oko 3000 vojnika 12. pešadijskog puka, iskrcanog na plažu Juta, na Dan D, 6. juna 1944. godine. Zanimljivo je da Selindžer ipak nije često govorio o strahotama koje je preživeo, poginulim prijateljima i oslobađanju koncentracionih logora po Evropi. Rat se u njegovom opusu ne spominje često, a na stranicama Lovca u raži gotovo nijednom. Ipak, atmosfera u kojoj odrasta i stasava Holden Kolfild, glavni junak povesti, nosi pečat posleratnog posrnulog društva.
Činjenica je da je Selindžer često dovođen u vezu sa svojim junakom, ogorčenim zbog hipokrizije čitavog sveta, pa se postavlja pitanje nije li se i sam pisac možda zasitio izopačenog društva u kojem je živeo. Begom od sveta Selindžer je uspeo da provede život onako kako želi. Ipak, kakav je to život zaista bio, možda nikada nećemo saznati u potpunosti.
Lovac u raži ― vodič za atentatore ili roman odrastanja?
Dejvid Šilds, jedan od dvojice autora obimne studije pod naslovom Selindžer navodi da je Lovac u raži pisan gotovo deset godina, da bi se njegov pisac nakon objavljivanja romana za to kajao do kraja života. Rešenje misterioznog piščevog povlačenja iz javnosti mnogi su pronašli upravo u ovom romanu. Naime, roman je osamdesetih godina postao nešto što Selindžer ni po koju cenu nije želeo ― vodič za izvršenje ubistva. Čuveni citat u kome Holden govori o crvenoj kapi za lov na ljude postaće sve češće ponavljan u sudnicama širom SAD.
Početkom decembra 1980. godine, javnost je ostala zgranta pred vešću da je Džon Lenon ubijen. Atentator, Majk Dejvid Čepmen, tvrdio je da je njegova odbrana ispisana na stranicama Lovca u raži. Holden puca u ljude koji foliraju, razotkriva prodane duše, a Lenon je za Čepmena bio upravo to, folirant i prodana duša, idol koji ga je razočarao. Čepmen je na suđenju neprestano citirao Holdenove reči i poistovećivao se sa njim.
Priča o kobnosti pogrešnog čitanja knjige nije se završila ovde. Godinu dana kasnije, Džon Hinkli pokušao je atentat na predsednika Regana. U njegovoj hotelskoj sobi policija je pronašla Lovca u raži, kojeg je atentator čitao pripremajući se za napad. Inspirisan Holdenovim pogledom na svet, Hinkli je želeo da stane na put licemerju političara.
Isti scenario ponovio se godine 1989. Robert Bardo, opsesivni obožavalac i mladić labilne ličnosti, ustrelio je glumicu Rebeku Šefer, a nedaleko od mesta zločina pronađen je njegov džepni primerak Lovca u raži. Ubica je želeo da u najvažnijem trenutku svoga života uz sebe ima vodič za ubijanje svojih prethodnika, Hinklija i Čepmena. Nekada obožavana glumica u njegovim je očima postala licemer kojeg treba kazniti.
Pored ova tri slučaja zabeleženi su i drugi, za koje se nije utvrdila jasna veza sa romanom, ali o kojima je bilo različitih spekulacija. Mnogi su fanatici toga doba u Lovcu u raži videli opravdanje za svoje postupke i svoju odbranu pred zakonom. Međutim, iako šesnaestogodišnji buntovnik Holden govori o pucanju u ljude i lovu na folirante, on nije nasilnik i neko ko bi bio u stanju da ubije. Njegove reči ne treba razumeti doslovno, jer lov na ljude zapravo je lov na njihove laži, razotkrivanje istine i suočavanje sa izopačenim svetom. Lovac u raži jeste zapravo roman o buntovništvu mladića koji se ne snalazi u svetu, jer u sebi još uvek nosi malo dečje neiskvarenosti i potrebe za pravdom. To je istina koju je Selindžer uzalud pokušao da pokaže društvu, a ono je još jednom uspelo da je izokrene i naruži.
Dobro skriven od ovakvog društva, Selindžer je izgradio svoj svet. Društvo koga se gnušao kaznio je svojom poslednjom voljom ― dela zaostala u rukopisu javnost će moći da vidi tek 2060. godine, 50 godina nakon njegove smrti.
Hvala na pažnji. Svaki komentar je dobrodošao.
