Filozofiranje na temu “suština života” je staza koja definitivno ne vodi nigde. Jer koliko god se trudili da tu suštinu pronadjemo, svaki novi dan nas upozorava da je još uvek nismo pronašli, te da još treba da je tražimo i tako sve do smrti.
Na toj stazi se ipak pronalaze mnoge vredne stvari, koje nažalost svoju vrednost veoma lako gube, svakim novim danom i novim iskustvom. Tako se radjaju nove vrednosti, koje će opet ostati iza nas, dok mi idemo dalje, i tražimo...
I pronalazimo mnogo toga, delimo te svoje pronalaske sa drugima, ne bi li zajednički otkrili suštinu života.
Moji dosadašnji pronalsci mi daju naznaku da je suština ne razmišljati o suštini , već se potruditi da taj život bude što lepši i meni i drugima.
Koliko god to sada zvučalo lako, u suštini nije. A evo i zašto. Da bi moj život bio lepši potrebno je da u njemu bude što više ljudi koji isto to misle i žele. A takvih ljudi je veoma malo.
Većina ljudi je na svojoj životnoj stazi ipak došla do uverenja da je suština života ugoditi samo sebi. Zbog toga se svako, ko je barem jednom živeo, razočarao u ljude.
Pa šta!
Najvažnije je da u nama i oko nas ima života i prostora, a vreme neka radi svoje. I neka nam je staza što duža.
Svaka rečenica na ovom postu je moja,
inspirisana današnjim iskustvom.
I fotografija, naravno.