Narkomanija, toksikomanija i zavisnost su tri najrasprostranjenija naziva za opis bolesnih stanja u koja pacijenti postepeno ulaze usled nepravilne upotrebe ili zloupotrebe lekova koji deluju na raspoloženje ili zbog upotrebe drugih psihoaktivnih supstanci.
Okvirno gledano, zavisnost od lekova se može opisati kao specifično psihičko i/ili fizičko stanje pacijenta u kojem postoji konstantna prisilna želja da se nastavi sa uzimanjem leka ili druge psihoaktivne hemijske supstance, bilo da bi se postigao neki poženjan efekat lečenja ili da bi se sprečili neprijatni simptomi koji se javljaju kada dodje do naglog prekida uzimanja psihoaktivnih supstanci.
Kako u hemiji i prirodi postoji veliki broj aktivnih sustanci koje imaju uticaj na centralni nervni sistem, tako postoje i različite vrste zavisnosti, koje se mogu svrstati u grupe. Najraprostranjeniji oblici zavisnosti su: alkoholizam, pušenje i narkomanija. Ispoljavanje zavisnosti kod svih oblika ima svojih specifičnosti, ali svi oni imaju i zajedničke karakteristike, kao što su: psihička zavisnost, fizička zavisnost, apsitencijalna kriza i tolerancija.
Psihička zavisnost
Psihička zavisnost sama po sebi ne znači bolest. Takve primere nalazimo kod većine zdravih ljudi koji su psihički zavisni od mnogih supstanci koje se zvanično ne smatraju “drogom”. Najveći broj osoba u savremenim zemljama sveta ne može da započne radni dan bez šoljice crne kafe, sledeći su oni koji ne podnose da im dan protekne bez čokolade, pa oni koji svoje večernje sate moraju da provode uz televizijski program. O kompjuterima, mobilnim telefonima i Internetu da i ne govorimo.
Medjutim, psihička zavisnost i te kako može prerasti u bolest, onog momenta kada osoba žarko nošena svojom prisilnom željom zbog nje zapada u mentalne, fizičke ili socijalne probleme. Takva osoba nastavlja sa svojim zavisničkim navikama, čak i kada je duboko svesna da time nanosi štetu i sebi i svojoj okolini.
Fizička zavisnost
Kod bolesti zavisnosti fizička zavisnost je mnogo opasnije zdravstveno stanje, koje nastaje posle dužeg ili kraćeg vremena izražene psihičke zavisnosti. To je zbog toga što proces uzimanja droga i funkcionisanje organizma razvijaju uslovnu vezu. Nagli prekid unošenja droga ili uzdržavanje (apstinencija) uzrokuju čitav niz ozbiljnih fizičkih poremećaja i simptoma, poznatih kao apstinencijalna kriza.
Svi lekovi koji izazivaju psihičku zavisnost ne moraju da dovedu i do fizičke zavisnosti. Dok svi lekovi i druge psihoaktivne materije koje uzrokuju fizičku zavisnost dovode i do psihičke zavisnosti.
Apstinencijalna kriza
Apstinencijalna kriza se ne ispoljava podjednako kod svih oblika zavisnosti. Kod nekih je blaga, kao što je, na primer, kod zavisnosti od amfetamina i kokaina. Dok je kod nekih veoma teška, kao što je kod zavisnosti od alkohola, morfina, barbiturata...
Apstinencijalna kriza se manifestuje u početku kijanjem, drhtanjem i povraćanjem, a nastavlja se jakim psihičkim uzbudjenjem, mentalnom konfuzijom i telesnim grčevima. Ovde telo pacijenta ne može da funkcioniše bez droge od kojeg je postalo zavisno, a čim se pacijentu da potrebna doza, svi simptomi se povlače. To spada u teška, po život opasna stanja, koja zahtevaju hitnu medicinsku intervenciju.
Tolerancija
Tolerancija je česta, takoreći redovna pojava kod bolesti zavisnosti od lekova i drugih psihoaktivnih supstanci. To znači da intenzitet delovanja konkretne droge slabi, ukoliko se ona uzima duže vreme, pa se kroz odredjene vremenske periode ta doza mora povećavati da bi se dobilo željeno dejstvo.
Najpoznatija je tolerancija na alkohol, pa alkoholičari često umiru od akutnog trovanja alkoholom.
Tolerancija je naročito izražena kod droga koje na mozak imaju depresivno dejstvo (heroin, barbiturati, morfin...). Ona može da obuhvati i druge droge sličnog dejstva, što je poznato kao “ukrštena tolerancija”. To znači da, osobe koje redovno konzumiraju alkoholna pića, a pri tom dobro podnose alkohol, imaju potrebu za većim dozama lekova za smirenje ili lekova protiv bolova, da bi postigli željeni efekat leka. Pri tom, navedene vrste lekova i alkohol se ne smeju uzimati istovremeno.
Faktori koji utiču na brzinu nastanka i stepen zavisnosti
Kao što smo već videli na početku teksta, zavisnost se pretežno razvija prema onim lekovima i supstancama koje deluju na raspoloženje. Ovde odredjenu ulogu imaju ne samo farmakološka svojstva, nego je u pitanju doza, učestalost i način primene.
Veća doza, učestalija upotreba i intravenska ubrizgavanja, nasuprot oralnog unosa, pogoduju bržem nastanku zavisnosti. Ovo uvek treba uzimati u obzir kada je neophodno uzimati potencijalno opasne lekove. Zbog toga se u medicini primenjuje pravilo koje nalaže da se pacijentima daje najmanje efikasna doza, u najvećim mogućim vremenskim razmacima i na način koji će obezbediti postepeno dejstvo leka. Ukoliko iz nekog razloga nije moguća oralna primena leka, daje se potkožna, umesto intravenska injekcija.
Uticaj društvenih faktora na bolesti zavisnosti
Psihoaktivne supstance nisu odlučujući faktor za razvoj zavisnosti, već to mnogo zavisi i od osobe koja ih uzima, situacija u kojima ih uzima, pa i od raznih spoljašnjih društvenih faktora. Tako je poznato da postoje osobe koje su manje sklone zavisnosti i one koje su tome sklonije.
Konkretno, zavisnost od lekova i drugih psihoaktivnih supstanci se uspostavlja tek kada se sva tri faktora susretnu istovremeno:
- Potencijalno opasan lek ili supstanca;
- Osoba koja je sklona zavisnosti;
- Situacije koje pogoduju nastanku zavisnosti (loše društvo, osećaj odbačenosti od strane porodice i/ili društva, nezaposlenost, loša materijalna situacija, nedovoljna informisanost o ovoj vrsti bolesti...).
Bolesti zavisnosti su društveni problem
Bez obzira što je u medicini sve ovo poznato, veoma je teško unapred predvideti ko će od poznatih kandidata postati zavistan, a ko ne. Medju zavisnicima je veliki broj mladih osoba, ali je mnogo i onih koji u ovo stanje ulaze tek u poodmaklim godinama života. Uopšteno govoreći, mladje osobe obično zakorače na put zavisnosti zbog nepromišljenosti i znatiženje, dok se kod starije populacije češće razvija zavisnost od lekova nakon njihove primene u terapijske svrhe.
Bolesti zavisnosti, van svake sumnje, su ne samo problem pojedinaca, već veoma ozbiljno prelaze u društveni problem. Ovde se naročito ističu alkoholizam i narkomanija.
Poslednjih decenija narkomanija, kao društveni problem, čak iskače iz domena medicine i farmakologije, te se može reći da predstavlja nacionalnu opasnost, kao veliko zlo za pojedinca i društvo u celini.
