“Cyberspace. A consensual hallucination experienced daily by billions of legitimate operators, in every nation, by children being taught mathematical concepts... A graphic representation of data abstracted from banks of every computer in the human system. Unthinkable complexity. Lines of light ranged in the nonspace of the mind, clusters and constellations of data. Like city lights, receding...”
― William Gibson, Neuromancer
“Google can bring you back 100,000 answers. A librarian can bring you back the right one.”
― Neil Gaiman
Oduševljen saznanjem o inicijativi #yu-stem, osetio sam potrebu da sa auditorijumom podelim mali deo onoga što već nekoliko godina istražujem kako kroz master i specijalističke studije tako i u okviru disertacije na kojoj trenutno radim. Unapred se izvinjavam što će naredni tekst biti koncipiran u slobodnijoj formi, te se nadam da mi ovo nećete zameriti. Želja mi je da skrenem pažnju na potencijal koji crowdsourcing ima kako u urbanizmu, tako i u ostalim oblastima. Ukoliko vas ovo bude zanimalo, u budućnosti bih rado pristupio komparativnim analizama aktuelnih studija slučaja kako bismo zajedno diskutovali o mogućim metodama i unapređenju prakse. Pa da počnemo…
Urbanizam danas
Kada danas govorimo o urbanom planiranju mi podrazumevamo da govorimo o participativnom planiranju, odnosno zajedničkom planiranju u kome osim stručnih lica i organa koji su donosioci odluke, učestvuje i zajednica na koju će se i sam plan direktno ili indirektno odnositi. Razlog ovakve prakse je sasvim logičan i jednostavan - promene u urbanim sredinama nikada se ne odnose isključivo na jednu grupu, odnosno ciljnu javnost, već obuhvataju daleko širu populaciju te ih i u smislu funkcionalnosti i opravdanosti treba posmatrati kroz prizmu društva u celini. U svojoj knjizi “Collaborative planning: Shaping places in fragmented societies”, Patsi Hilej opisuje značaj šireg dijaloga u procesima urbanog planiranja:
“Zajedničko planiranje treba da doprinese poboljšanju kvaliteta života različitih zajednica u okviru jednog mesta. Ono treba da donese materijalnu korist, ali ne samo lokalnim kompanijama, već i svima koje povezuje zajednički životni prostor, kao i da pronađe načine za održanje osnovnih kapaciteta sredine u kojoj se realizuje. Ovi ciljevi postižu se kroz dijaloške procese u okviru zajedničkog planiranja a ne kroz podsticanje individualizma.”[1]
Ipak, planerska praksa se često suočava sa konstantnim izazovima, naročito u pogledu angažovanja i podsticanja aktivne participacije svih subjekata na čije će živote promena u urbanoj sredini imati uticaj.
Situacija na domaćem terenu
U Republici Srbiji, učešće javnosti u postupku donošenja planskih dokumenata osigurano je zakonskom obavezom održavanja javnog uvida . Međutim, ovakva praksa najčešće ne nailazi na zadovoljavajući odziv najčešće zbog svoje terminske i prostorne neprilagođenosti potencijalnim učesnicima. Učešće u javnoj raspravi čiji je period planiran u usko definisanom vremenskom okviru, na unapred predviđenom prostoru, uslovljava suočavanje sa drugim diskutantima što može imati negativan uticaj na većinu populacije koja nije sklona javnoj konfrontaciji. Čak i kada je moguće svoj komentar dostaviti u pisanoj formi, nedovoljan nivo pripreme, opšteg znanja i svesti kao i nedostatak informacija, umanjuju izglede da će nivo odziva biti zadovoljavajući. Ovo je razlog zbog koga se postupak javnog uvida najčešće svodi na bazično ispunjenje propisanih normi, bez suštinskog učinka koji bi unapredio sam proces planiranja i doprineo međusobnom razumevanju donosilaca odluke i krajnjih korisnika promena u određenoj urbanoj sredini.
Internet kao dodatni kanal komunikacije
Uvođenje inovativnih metoda mora se koncipirati tako da ponudi rešenja u pogledu vremensko-prostorne uslovljenosti učesnika, ali i da istovremeno stvori šire kapacitete koji će dovesti do povećanog odziva. Ovde je potrebno razmotriti uvođenje novog komunikacionog kanala koji će zameniti sastanke na unapred definisanom mestu. Internet se gotovo logički nameće kao idealno rešenje, dok veliki broj tehnologija zasnovanih na njegovoj upotrebi garantuje širinu u pogledu kreiranja novih, dopunskih metoda.
Kratko rečeno – u eri kada svaki trenutak u oflajn režimu ima refleksiju na globalnoj mreži, onlajn sredinu više ne možemo posmatrati kao izolovan prostor već kao nastavak sredine u kojoj živimo. Vodeći se ovim, odgovor na aktuelne probleme u aktivnostima koje spadaju u domen participativnog planiranja, mogu pružit koncepti koji će biti zasnovani na crowdsourcing principu
Šta je crowdsourcing?
Džef Houv, jedan od najpoznatijih proučavalaca ovog fenomena, u svome tekstu objavljenom 2006. godine u Wired Magazine –u, prvi put je upotrebio kovanicu Crowdsourcing (eng. crowd -masa, gomila), koja je ubrzo postala prihvaćen termin. Njegov autorski tekst pod nazivom „The Rise of Crowdsourcing“, naglašava pojavu sve učestalijeg obraćanja masama nasuprot tradicinalnog outsorcing pristupa:
Kompanije koje su se razvile u eri interneta osmišljenje su tako da koriste prednosti umreženog sveta. Ali danas, produktivni potencijal miliona povezanih entuzijasta privlači pažnju i tradicionalnog biznisa takođe. U poslednjoj deceniji, kompanije su tražile jeftinu radnu snagu preko okeana - u Indiji ili Kini. Sada više nije bitno gde se radnici nalaze –svejedno je da li se nalaze unašem kvartu ili Indoneziji - sve dok su povezani na mrežu.
Tehnološki napredak u svim oblastima, od softverskog dizajna do digitalnih video kamera, ruši barijere u cenama usluga koje su nekada razdvajale amatere od profesionalaca. Hobisti, osobe koje ne rade puno radno vreme i diletanti odjednom su dobili tržište za svoj trud, jer inovativne kompanije od farmaceutske do televizijske delatnosti, otkrivaju načine da privuku i iskoriste latentni talenat mase. Radna snaga nije uvek besplatna, ali košta drastično manje od plaćanja stalno zaposlenih osoba. To nije outsourcing; To je crowdsourcing.“ [2]
Danas je crowdsourcing princip koji konstantno dobija nova značenja, zahvaljujući činjenici da se gotovo svakog trenutka javljaju novi tehnološki horizonti. Ipak, jedna od Houvovih definicija možda daje i najbolje objašnjenje ovoga termina:
„Crowdsourcing je postupak poveravanja posla tradicionalno obavljanog od strane agenta (koji je obično i zaposleno lice), nedefinisanoj, generalno velikoj grupi ljudi u formi otvorenog poziva."
S obzirom da se ne radi o strogo definisanoj tehnologiji, već konceptima koji najčešće zavise od kreativnosti sa kojim im pristupamo, crowdsourcing postaje fenomen koji značajno utiče na različite aspekte našeg delovanja. Daren Brabham, naučnik koji je prvi upotrebio ovaj termin u istraživačkom radu, u svome tekstu „Crowdsourcing as a model for problem solving an introduction and cases“, sagledava njegov potencijal govoreći o mogućnostima kolektivne inteligencije:
„Crowdsourcing nije samo još jedna popularna reč, nije još jedan meme. On takođe nije ni prepakovana open source filozofija u službi kapitalizma. To je model sposoban za sabiranje talenata i usklađivanje genijalnosti, uz redukovanje troškova i vremena koji su prethodno bili potrebni da bi se rešili određeni problemi. I na kraju, on je dostupan isključivo kroz web tehnologiju, koja nije samo puki posrednik između poruka i ljudi već predstavlja kreativni okvir korisničke interakcije.“[3]
Brabhamova istraživanja veoma su značajna jer nam ukazuju i na primenjivost ovog principa u participativnim aspektima urbanizma. Govoreći o modelima javnog učešća u planerskoj praksi on izdvaja dva osnovna nedostatka tradicionalnih metoda: [4]
Učesnici u tradicionalnim metodama nikada ne mogu biti posmatrani kao istinski predstavnici svoje zajednice. Bez obzira na njihovu podršku ili nivo znanja, oni nisu u mogućnosti da se upoznaju sa svim specifičnim potrebama zajednice, baš kao što i demokratski izabrani predstavnici vlasti ne mogu da upotpunosti odgovore na svaki problem koji spade u njihove nadležnnosti. Jasno je da postoji konstantna potreba za većim brojem učesnika javnih rasprava, kao i da je poželjna što veća različitost između njih.
Kontekstualni faktori mogu u velikoj meri ugroziti uspeh održavanja javnih rasprava. U tradiconalnom pristupu ovo predstavlja faktor rizika koji je veoma teško premostiti. Tu govorimo o vremenu zakazivanja ove vrste sastanaka koje može biti podudarno sa radnim vremenom potencijalnih učesnika, o lokacijama održavanja koje mogu biti teško dostupne starijim osobama, osobama sa invaliditetom ili osobama koje nemaju mogućnost ličnog prevoza. Takođe, sastanci koji se sprovode po sistemu “oči u oči” obično u praksi izgledaju tako da vokalno dominantne osobe, ili politički istomišljenici preuzmu vođstvo na sastankom, dok osobe suprotnih stavova teško odlučuju da izraze sopstveno mišljenje.
Osim što se može doći do zaključka da problematika u pogledu aktivnog učešća javnosti nije karakteristična samo za našu sredinu, već i za daleko razvijenije zemlje, postaje jasno i da kvalitet odziva nije uzrokovan isključivo nivoom svesti o značaju participacije već i njenom prilagođenošću stvarnim životnim navikama savremenog učesnika.
Crowdsourcing u savremenom urbanom planiranju
Iako je termin nastao nedavno, uloga mase u rešavanju problema u onlajn sredini istražuje se već dugo godina. Jednu od prvih primena interneta u urbanom planiranju pokušana je 2000. godine prilikom projekta revitalizacije naselja Woodbery Down u londonskoj opštini Hackney [5]. Osnovna zamisao ogledala se u stvaranju virtuelnog modela sredine koji će omogućiti pristup svim zainteresovanim građanima, međutim ovo svakako nije jedini slučaj. Iskustva stečena prilikom stvaranja virtualnog modela grada Glazgova ukazala su na probleme koji se javljaju usled disbalansa između tada dostupne tehnologije i težnje da se sistem informacija izmesti u onlajn sredinu u obliku koji će biti pogodan za pristup i vizualizaciju [6]. Naravno, osim velikih modela veoma su interesantni projekti koji govore o primeni ovih principa u slučajevima manjih urbanističkih intervencija – poput proširenja glavne ulice u japanskom gradu Nanao [7] i projekta “Next stop design” u kome je masa uzela ulogu u osmišljavanju izgleda autobuskog stajališta u Solt Lejk Sitiju [8]. Ovo je samo deo slagalice jer se svakodnevno javljaju i novi koncepti među kojima svkako vredi pomenuti i Block By Block inicijativu koja zahvaljujući saradnji organizacije UN Habitat i kompanije Mojang, stvara participativne sredine upotrebom Minecraft okruženja. U svakom slučaju, iako se ovakvi pristupi ne mogu posmatrati kao zamena tradicionalnim metodama participacije, oni predstavljaju njihovu vrednu dopunu koja može ostvariti značajan uticaj na ostvarenje konsenzusa među participantima a samim tim i uspeh intervencija u određenoj sredini.
LITERATURA:
[1] Healey, Patsy. Collaborative planning: Shaping places in fragmented societies. UBc Press, 1997.
[2] Howe, Jeff. "The rise of crowdsourcing." Wired magazine 14.6 (2006): 1-4.
[3] Brabham, Daren C. "Crowdsourcing as a model for problem solving an introduction and cases." Convergence: the international journal of research into new media technologies 14.1 (2008): 75-90.
[4] Brabham, Daren C., Thomas W. Sanchez, and Keith Bartholomew. "Crowdsourcing Public Participation in Transit Planning: Preliminary Results from Next Stop Design Case." Transportation Research Board 89th Annual Meeting. No. 10-3730. 2010.
[5] Hudson-Smith, A., Evans, S., Batty, M., & Batty, S. (2002). Onlajn participation: the Woodberry Down experiment, (CASA Working Papers ). Centre for Advanced Spatial Analysis (UCL): London, UK.
[6] Ennis, Gareth, and Malcolm Lindsay. "VRML possibilities: the evolution of the Glasgow model [virtual city]." MultiMedia, IEEE 7.2 (2000): 48-51.
[7] An Online visualization tool for Internet-based local townscape design. Computers, Environment and Urban Systems
[8] Brabham, Daren C., Thomas W. Sanchez, and Keith Bartholomew. "Crowdsourcing public participation in transit planning: preliminary results from the next stop design case." Transportation Research Board (2009)
INTERNET IZVORI:
http://crowdsourcing.typepad.com/
https://blockbyblock.org/
IZVORI SLIKA: