Уводна реч

Повратком модерне српске државе на међународну сцену у 19. веку, до изражаја долази и вишевековна дилема о опредељењу Србије у војном смислу. Период српских устанака почетком 19. века и вишедеценијска борба за независност од Османског царсва представљала су раздобље јасних спољнополитичких циљева Србије и самим тим и војног статуса. Од признавања Србије као независне државе 1878. године на Берлинском конгресу настају и први проблеми опредељења Србије за Исток или Запад. У Србији се званично уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка које се у различитим периодима сврставају на различите стране.
Јасно је да Србија због свог географског положаја, историје, културе, али и религије има велике потешкоће да се коначно и дефинитивно определи за било коју од страна. Такође, као и пре два века, данашња Србија шаље нејасне поруке по питању њеног војног статуса. Ако се вратимо у 19. век видећемо дела попут Начертанија Илије Гарашанина или велике дипломатске маневре Стојана Новаковића, Милутина Миланковића и осталих који су умногоме утицали да Србија преживи велике кризе тог доба. Ипак, Југословенска криза која је почела 1990. године и распад некадашње политике несврстаних вратили су у српску јавност ову вишевековну расправу. Бомбардовање Савезне Републике Југославије од стране НАТО 1999. године и даље представља живу рану за јавно мњење Србије и њено позиционирање. Поред свих ових историјских детерминанти који на неки начин представљају терет, изузетно је занимљива политика владајућих елита Србије у 2018. године и њена самопроглашена неутралност на којој инсистира.
Због тога, циљ овог чланка биће анализа програма Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије, Покрета Социјалиста, Демократске странке, Покрет Слободних Грађана, Народне Странке, Српског покрета Двери, Српске Радикалне странке о војном статусу Србије, али и да ли се ти програми у пракси испуњавају и какво је данас активно деловање о овој изузетно осетљивој теми. Под безбедносну политику Србије сврстава се званично опредељење ових партија у Србији за војно-политичке савезе или пак статус неутралности као званичан избор и стратешки циљ.

Партије владајуће коалиције

2.1 Српска напредна странка

Српска напредна странка (СНС) је 2012. године, предвођена Томиславом Николићем, победила на председничким и парламентарним изборима. Томислав Николић је у другом кругу избора победио дотадашњег председника Бориса Тадића и изабран је за новог председника Републике Србије. Српска напредна странка је и на парламентарним изборима однела победу и формирала коалициону владу у деветом сазиву Народне скупштине Србије. Данас је ова странка доминантна на политичкој сцени Србије са 131 мандатом у скупштини и председником Србије. На основу ових података било би неочекивано да СНС у потпуности не спроводи програм партије, посебно што се тиче најважнијих питања попут војно-политичких савеза. Програм Српске напредне странке под називом „Програмом до промена“ објављен је октобра 2011. године.
У овом програму се наводи да се СНС залаже за национално одговорну и мирољубиву спољну политику и једна од многобројних основа за овакву политику јесте и војна неутралност Републике Србије. Ипак, програм оставља простор за потенцијално сврставање Србије наводећи „да је Србији као и свакој другој држави потребна оружана сила која је у стању да се одупре потенцијалној агресији споља и да заштити и промовише државне интересе у сарадњи са оружаним снагама других држава, или самостално, када се зато укаже потреба.”

У складу са овим, програм даље разрађује начин јачања оружаних снага и закључује да је неопходно јер Србија са „технолошки заосталом и малобројном војском, у етнички хетерогеној држави, без поузданих савезника, тешко може да одговори и мање сложеним изазовима” . Овај део програма СНС-а заправо не казује ништа одређено и специфично, нити одаје смернице за деловање и понашање странке на власти. Због тога, овај вид програмског решења обухвата и највећи број гласача јер нико се не противи заштити националних и државних интереса као таквих.

---

2.2 Социјалистичка партија Србије

Социјалистичка партија Србије (СПС) је била на власти у Србији за време бомбардовања од стране Северноатланског савеза, односно НАТО (The North Atlantic Treaty Organization). Скептицизам и презир према НАТО које СПС данас има свакако је последица искуства тадашњег председника СПС-а и Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића. Програм СПС-а из 2010. године се поклапа са програмском политиком СНС-а по овом питању и наводи се да СПС војну неутралност види „као израз искрене опредељености Републике Србије за политику мира, добросуседске сарадње, безбедности и стабилности у региону Балкана, Европе и у свету.” Такође сматрају да Србија мора да остварује различите облике безбедносне сарадње попут међународних мировних мисија Уједињених Нација и да војна неутралност не сме бити препрека у томе. Оно што их значајно разликује од СНС-а јесте њихово искуство са НАТО и у програму наводе да нелегалан и нелегитиман напад овог савеза на Србију отежава њено приступање и програм Партнерства за мир истичу као сасвим довљан ниво сарадње. На крају овог поглавља СПС коначну одлуку о војно-политичком савезу оставља грађанима Србије да одлуче на референдуму. Овакво програмско решење има исти коначан резултат као и програмско решење СНС-а, чак и поред осуде НАТО бомбардовања, СПС на крају, највероватније намерно, оставља ово питање грађанима на одлуку. Познавајући јавно мњење и велико противљење грађана чланству Србије у НАТО , овај вид програмског решења је СПС вероватно сматрао као најбоље решење зато што, као и решење СНС-а, ово одговара свим странама.

---

2.3 Покрет Социјалиста

Покрет социјалиста (ПС) је коалициони партнер СНС-а од 2012. године и странка која нема велику подршку у бирачком телу Србије. Разлог зашто је ова партија у овој анализи јесте зато што је председник Покрета Социјалиста, Александар Вулин, тренутно и министар одбране Србије. Покрет социјалиста у свом програму наводи да се противе уласку Србије у НАТО уз потребу да образложе овај став тако што сматрају да „није свако залагање за улазак у ЕУ ни антиевропско нити антисрпско али је зато за ПС свако залагање за улазак Србије у НАТО пакт и антисрпско и антицивилизацијско. ПС се никада неће сложити да српски регрути, цивили гину за туђе интересе и чине насиље над другима.” Јасно је да се ПС отворено противи уласка Србије у НАТО, али пошто се у програму ниједном директно не спомиње војна неутралност већ „залагање за пружање доприноса међународној сарадњи Србије са свим државама света, а посебно за свестрану сарадњу са Русијом, Кином и земљама региона Југоисточне Европе“ може се протумачити, иако нигде није написано, да се ПС сврстава на страну Руске Федерације и Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Став ПС-а према НАТО је доста оштрији чак и од СПС-а који се противи чланству у НАТО, али ипак одлуку оставља грађанима Србије. Иако оштрији, програм оставља место за маневар и јаку одбрану да се пракса поклапа са програмом.

---

3. Опозиционе партије

3.1 Демократска Странка

Демократска странка (ДС) била је на власти у Србији до 2012. године када Борис Тадић, као до тада доминантна политичка личност, губи председничке изборе од Томислава Николића из Српске напредне странке. Ипак, док је ДС био на власти, Борис Тадић је потписао Партнерство за мир 2006. године са НАТО у име градјана Србије. Зато се и у програму ДС данас, који је променио много знаменитих чланова, налази да Србија мора да испуни све обавезе преузете уговором из програма Партнерства за мир, као и да мора бити остварена сарадња у безбедносним секторима са државама чланица како Европске уније тако и НАТО. Програм ДС-а нигде директно не говори да се залаже за улазак Србије у НАТО, али поред овог дела програма, постоји и део програма о европским интеграцијама где је став потпуно јасан, а то је да ДС сматра да „Србија мора усагласити спољну и безбедносну политику са политиком ЕУ у процесу приступања.” ДС је дуго водио политику у којој Европа нема алтернативу, чак и поред тешких периода у односима 2008. године када је јужна Српска покрајина једнострано прогласила независности. Програм партије се и поред тога није значајније променио и остаје јасно да алтернатива није ушла у дијалог.

---

3.2 Покрет Слободних Грађана

За разлику од осталих партија, које имају програме на десетине страна и разрађују сва могућа питања везана за вођење државе, Покрет Слободних Грађана (ПСГ) доста кратко и нејасно објашњава своје ставове. Једна од њихових тачака у програму вредности и циљева говори да се ПСГ залаже за „заштиту суверености и територијалне целовитости Републике Србије, њеног независног међународног положаја, војне и политичке независности.“ Ово повлачи многобројна питања и нејасноће, али и сами званичници ове странке избегавају у јавним наступима заузимање конкретног и јасног става о војно-политичким савезима. ПСГ остаје ипак опција најслична ДС-у по питању европских вредности и позиционирања Србије на међународној сцени.

---

3.3 Народна Странка

Оснивач Народне странке (НС) је бивши министар спољних послова у влади Демократске странке који је и у то време имао многобројне несугласице са председником странке и државе. Вук Јеремић основао је нову странку под именом Народна странка која има другачије погледе на дешавања за време владе ДС-а, али и другачију перцепцију и став будућности. Народна странка сматра „да би Србија требало да буде војно неутрална, што ће унети и у Устав. То са собом повлачи неопходност адекватног инвестирања у одбрану и безбедност” Овај став НС подудара се са ставом СНС-а, али НС сматра да је неутралност потребно прокламовати и у Устав Републике Србије, што подразумева да је ово и коначно решење за Србију на дужи временски период.

---

3.4 Српски Покрет Двери

Српски Покрет Двери (Двери) није једина парламентарна странка која се отворено противи уласку Србије у НАТО, али јесте јединствена зато што се отворено залаже за повећање сарадње са Руском Федерацијом и уласком Србије у ОДКБ. Поред ове ставке у програму Двери, „Сигурност за државу", налази се и ставка у којој сматрају да је „потребна и војно-техничка сарадња и набавка новог наоружања од Руске Федерације.” Програм Двери иде и даље од само војно-техничке сарадње и јасно образлаже да „главни спољнополитички партнер Србије треба да буде Русија” и Двери сматрају да „у највећем политичком, војном и економском интересу Србије је блиска сарадња са Русијом, што је уосталом и политика највећих европских земаља.” Програмско решење Двери је јасно и не оставља никаквог простора за евентуална тумачења.

---

3.5 Српска Радикална Странка

Пре великог раскола 2008. године, из ког је настала Српска напредна странка, Српска радикална странка (СРС) је била најјача политичка странка у парламенту са 78 посланика. Након много буре странка је постала ванпарламентарна. Ипак, повратком председника странке, Војслава Шешеља, и сама странка вратила се у парламент. СРС данас није ни приближно некадашњој снази, али због своје екстремне политике има велики медијски простор у Србији. Програм СРС-а из 2009. године, баш на 78 страна, има веома другачији приступ од програма осталих политичких партија. У овом програму се најчешће кроз историјску призму објашњавају неки проблеми, али се не дају увек конкретни ставови. Програм почиње са поглављем „Уједињење српских земаља" у ком се СРС залаже за „уједињење целокупног српског народа и образовање државне заједнице на комплетној српској националној територији, која ће обухватити Србију, Црну Гору, Републику Српску и Републику Српску Крајину”. СРС ово сматра државним интересима који морају имати разумевања код било које државе са којом би Србија потенцијално склопила војно-политички савез. У овом моменту, али вероватно и у будућности, то би значило да се залажу да Србија буде војно неутрална зато што ниједан савез не испуњава услов који гласи да „могућа сарадња и савези са другим државама биће усмерени искључиво на заштиту заједничких интереса, а никако против интереса других држава које не припадају таквом савезу.” Овакав закључак оставља простора за лаком манипулацијом јасног значења овог става, такође, историјски гледано, никад није постојала војно-политичка сарадња већег броја држава која исто тако није имала исту спољашњу претњу. СРС се јасно оградио од било каквог коначног става, при томе не спомињући ниједном НАТО, ОДКБ, Руску Федерацију или Сједињене Америчке Државе у програму партије.

4. Доследност у испуњавању програма политичке партије

Република Србија данас није чланица нити једног војно-политичког савеза, али није ни неутрална. Демократска странка до 2012. године, Српска напредна од 2012. године као и многи други позивају се на Резолуцију Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије. Ова резолуција је једини званични документ где се спомиње “војна неутралност”, али и у том дефинисању постоји много проблема.
Донета је као одговор на развој ситуације тих година на Косову и Метохији и њен циљ није био тад да Србију прогласи неутралном у смислу Швајцарске неутралности. Ипак, ова збуњеност потиче од политичких странака које имају програме у којима остављају доста простора за тумачење. Ако још узмемо у обзир да велика већина бирача не чита програме, а да представници партија знају да дају контрадикторне изјаве одмеравајући шта им више одговара, долазимо до комплетне збуњености.
Демократска странка је, као што је већ напоменуто, 2006. године потписала је Партнерсто за мир са НАТО који подразумева, поред војних вежби, много пројеката у сарадњи оружаних снага. Само годину дана касније доноси резолуцију где се стидљиво напомиње војна неутралност Србије. Неутралност једне државе, да би била важећа, морају да потврде остале државе и велике силе, а у случају Србије то се није десило.
Српска напредна странка наставља овај образац понашања од 2012. године. Србија изводи све већи број војних вежби са чланицама НАТО, али 2013. добија статус посматрача у ОДКБ. Прошло је много година до прве вежбе са овим савезом, али је многе узнемирила чињеница да Војска Србије има овај тип сарадње са чланицама ОДКБ, а посебно са Русијом као најјачом силом.
Поред Демократске странке и Српске напредне странке које су приморане или биле приморане од бирача да се константно изјашњавају о овом питању, остале странке нису увек на мети. Због тога, Социјалистичка партија Србије заједно са Ивицом Дачићем позната је по честом критиковању Запада и величања пријатељства са Истоком, али онда по потреби и потпуног заокрета. Покрет Социјалиста на челу са министром Александром Вулином у свом програму оставља простор за тумачење поводом сарадње на међународном нивоу, иако наглашава да не жели да Србија постане чланица НАТО-а. Овај простор оставља место за проширивање сарадње очигледно све док се Србија званично не определи о чланству у овом војном савезу.
Опозиционе партије попут Демократске странке, Покрета слободних грађана и Народне странке најчешће за критику власти не бирају ову тему јер им се програми у већини тачака поклапају са владајућом коалицијом. Партије попут Српског покрета Двери и Српске радикалне странке спремне су и да оду далеко како би исказале незадовољство политиком власти. Ипак, од партија опозиције, најдоследнија у овом аспекту партијског програма су Двери, претежно зато што се залажу са потпуну супротност од онога шта већина других странака сматра за неопходно.

Србија у НАТО?

Извор Блиц

Програми скоро свих политичких партија које су анализиране по питању војно-политичке сарадње су у најмању руку конфузни. Та конфузија преноси се на државни ниво, али не би било ни погрешно рећи да велика конфузија влада и међу бирачима. Тешка питања која су од егзистенцијалног значаја су веома комплексна посебно за једну државу у транзицији која има огромно историјско наслеђе, много различитих социјалних расцепа. Србија је вероватно јединствен пример по овом питању. Србија је историјски имала великих заокрета, готово преко ноћи, а данас опет не постоји јасна визија и позиција Србије у међународним односима. Због свега наведеног, доследност или недоследност партија може бити оцењена као комплетна доследност, али истовремено као и комплетно кршење програма у аспекту војно-политичке стратегије. Србија деценијама уназад нема луксуз јасног и дугорочног сврставања у различите актуелне блокове тих времена и највероватније тај луксуз неће никада ни имати. Јасно преламање за Исток или Запад готово је немогуће, а то је лако уочљиво и у 21. веку који је почео изузетно турбулентно за Србију. Све ово пресликано је и на програме политичких партија који су једнако збуњујући као и бирачи који те програме бирају. Циљ политичких партија је освајање власти, а по питању војно-политичких савеза и безбедности очигледно је најбоља опција остати недоречен, конфузан и отворен за све прилике у зависности од развоја догађаја у свету. Србија по овом питању преживљава од данас до сутра.

---

Уколико желите да прокоментаришете текст, поставите питање или оставите критику, биће ми драго да на све коментаре одговорим. Можете ме пронаћи и на дискорду у чету Тим Србије и под истим именом.