^{Source / Извор: Србин.инфо}

Automatic translation into English

Српски политички покрет МОБА, упутио је 1. децембра 2024. отворено писмо руском народу, у нади да ће се макар тако чути угушени глас српског народа кога колонијална управа са гувернером Кристофером Хилом држи као таоца…

Писмо су испред покрета и у име народа саставили и потписали професори др Душко Кузовић и Давор Калајжић. Оисмо је објављено на порталу Србин.инфо и у виду аудио записа на ЈуТјубу. Прочитајте или послушајте, како вам је лакше:

*** * * Отворено писмо руском народу * * ***

децембар 2024.

Сектори специјалног рата против проруског становништва у Србији. Главни сектори специјалног рата против проруског корпуса у Србији су нелегална изборна процедура која се понавља више десетина пута, кадровска политика која ствара простор за уцену и манипулацију лица која доносе одлуке у име грађана, предају кључних економских компанија у руке странаца, уништење свих генератора који пуне буџет како би се отворио простор за задуживање на економском западу, отворено препуштање државне имовине и ресурса у власништву грађана компанијама колективног запада, неприхватљиво поклањање државног новца страним компанијама којим се покривају практично сви трошкови њиховог рада у Србији за најмање пет година (што је само усавршен облик нацистичке конфискације током Другог светског рата), итд. Специјални рат против проруског корпуса у Србији се води истовремено на великом броју сектора. За већину сектора деловања не постоји правилан одговор.
Процеси производње антируског става деловањем у свим сегментима српског друштва.

Интервенције у образовном систему усмерене на стварање генерација наклоњених западу и са антагонизмом према Русима (веома слично ратном плану који је проведен у Украјини), медијско терор, специјалне операције у друштвеним вредностима са циљем да се укину стубови на којима стоји српско друштво и породица, фрагментација породице, итд. Резултат оваквих захвата је токсично стање у друштву, које генерише две разорна процеса: Србија је на другом месту у Европи по стопи смртности (иза Украјине) и висока стопа исељења из Србије (наравно према малигном западу). Саучествовање у штетним процесима у српском друштву, или нереаговање на њих, проруски део Србије доживљава као издају и изостанак подршке, Русију као непоузданог партнера за долазак до слободе, одвраћа Србе од акције и самоспасења, повећава цену слободе и жртве у словенском корпусу, што је све велики број поена у корист малигног запада.

Малигни запад у Србији води колонијалну политику по Англосаксонском моделу. Србија је колонија колективног запада, са формом прилагођеном њеном геополитичком положају, цивилизацијском моменту, али са последицама већим него код већине нама познатих колонија. Србија је у ратном сукобу више од 35 година, и агресор чини акције које становништво доводи у стање исцрпљености. Малигни запад се припрема да искористи Србију против Русије, по сличном моделу како је присилио Украјину. Срби не желе да дигну руку против свог рођеног брата Руса, али Срби више немају снаге да се сами изборе са специјалним ратом који се води у Србији.

Нејасна политика Русије за проруски сентимент у српском друштву. Политички активисти су свесни да Русија има знатно бољи увид у стање у Србији, али то не манифестује кроз примарне или секундарне канале комуникације према грађанима Србије. Тако се грађани доводе у ситуацију да у исто време гледају следећу сцену: у Србији политичка лица чине свакодневна кршење Устава, издаје државних интереса, штету свакој породици и грађанину Србије, а на другој страни бивају примљени пред изборе, даје им се простор за комуникацију, и дају им се ордени. Овакви процеси иду на руку Малигном Западу јер еродирају подршку српског народа према Русима, атрофирају прилив нових чланова у проруску део заједнице, и купују време прозападном режиму у Србији за нове акције које производе нову ерозију.

Процес конверзије народне русофилије преко политичке русофобије. Малигни запад покушава да конвертује вековну српску (народну) русофилију кроз наметнуту (политичку) русофобију. Српски народ одбија, или тешко прихвата, такав процес. Алат принуде, којим се грађани присилно гурају у такав процес, је посао. Приватни сектор у Србији је намерно уништен како би се становништво усмерило на послове који се плаћају из буџета (који преко заступника контролише Малигни Запад). Свако ко жели породицу, лично остварење, и биолошки опстанак, мора да прихвати услове под којима добија посао. Зато се млади самостерилишу како би се уподобили и добили посао, или се временом мењају у својој суштини како би напредовали у послу. Исти процеси важе и за чланове уже породице запослених, што утицај мултипликује два или три пута. Малигни запад конверзију русофилије у русофобију спроводи кроз злоупотребу радних места у државној администрацији Србије, и пореског новца који долази од проруског сегмента народа Србије.

Малигни запад неће променити став, ма шта учинили. Срби ће до последњег у Србији остати „мали Руси“. Иза понашања Малигног запада стоји иста намера која стоји према Русији: разбити Србију, искоренити српско-проруски сентимент у српском друштву без обзира на цену (преко 70% друштва), искоренити „мале Русе“, а све то како би остварили територијално заокружен и политички јединствени антируски балкански фронт. Миран балкански фронт би Малигном Западу омогућио мирно планирање велике инвазије и удар на Руску Федерацију. Малигни запад неће променити став према Србима, ма шта Срби или Руси учинили, и тако треба пројектовати даљу политику према њима.

Злоупотреба добронамерне инцијативе Русије. На државном нивоу председници су разменили одликовања која би требала бити симболом братства и сарадње. Са руске стране показана је иницијатива и жеља да се та сарадња појача и продуби, а на то указују честе посете тренутног потпредседника Владе Србије, Александра Вулина Москви и његов наводно специјални статус човека од посебног поверења који ужива у Руској Федерацији. Тако је на површини, а испод ње председник Србије Александар Вучић даје налоге амбасадору Србије при УН да сваки пут када се на Генералној Скупштини УН нађе питање гласања о осуди наводне руске агресије на Украјину, Србија гласа против интереса Руске Федерације и стане уз оне који осуђују руску „агресију“ на Украјину. Толеранција коју показујете на овакве поступке штети кохерентности и снази проруског корпуса у Србији.

Неприхватљиви потписи. Српски председник Александар Вучић ставио је свој потпис на сваки међународни документ којим се руски председник Путин, проглашава за ратног злочинца и тражи његово изручење пред међународни суд правде. При томе је Србија преузела и међународну обавезу да председника Путина по евентуалном ступању на тло Републике Србије одмах ухапси и изручи међународном „трибуналу“. Толеранција коју показујете на овакве поступке штети кохерентности и снази проруског корпуса у Србији.

Неприхватљиве квалификације специјалне војне операције. Режим у Београду, на челу са Алкесандром Вучићем, употребљава за 85% грађана Србије НЕПРИХВАТЉИВУ конструкцију „руска агресија“. Добро је узети у разматрање да велики број грађана Србије НЕМА ПРИСТУП алтернативним проруским каналима информисања. Даље, у односу према јавности режим негује пласирање образаца посматрања, реаговања и именовања појава. На тај начин јавно мњење усваја обрасце изражавања и формулације које му „подмећу“ медији и политичари који су под контролом малигног запада. На овакве процесе проруска страна хитно мора наћи адекватан одговор.

Прихватамо хуманитарну помоћ Украјини, али не и новчану и војну. Александар Вучић је јавно признао да је Република Србија украјинском режиму досад дала новчану помоћ на заштити од „руске агресије“ у износу од 58 милиона еура. Даље, Србија преко трећих држава, Украјину снабдева огромним количинама наоружања произведеним у српским фабрикама, које на фронту бивају употребљене против војника и грађана Руске Федерације. На тај начин, држава Србија и њено целокупно руководство, укључујући и потпредседника Александра Вулина, активно и недвосмислено се укључило у рат против Русије и руског народа, а на страни малигног Запада и неонацистичких снага. Очигледно је да су такви поступци свесна провокација односа Срба и Руса, али се мора наћи начин да се реагује на таве поступке режима у Београду.

Проруски део Срба је у гвозденом стиску окупационе управе. Српски народ једногласно и без резерве осуђује овакву злочиначку званичну државну политику државе Србије. Међутим, не може ништа да промени, јер се налази под гвозденим стиском свих апарата принуде и силе, почевши од Војске Србије, преко полиције и тајних служби, па до комплетног правосудног система. У овај систем, први пут у српској историји, укључен је криминал. Сви поменути чиниоци принуде проруског дела Срба су под директном контролом и командним ланцем страних амбасадора малигног Запада, НАТО пакта и њихових тајних служби. Политичка убиства противника и неистомишљеника су учестала, а свакодневна застрашивања, хапшења и малтретирања су српска свакодневица. Народ ће и под овако ригорозним условима задржати свој проруски став. Бесмислено је давати оволике жртве, већ треба наћи правилан одговор узимајући у обзир све параметре сукоба који се води у Европи.

Дискутабилно понашање руског амбасадора у Србији. Евидентно је огромно незадовољство проруског корпуса у Србији деловањем руског амбасадора у Београду, његове екселенције Александра Боцан Харченка. Недопустиви су процеси да за амбасадора друге половине српског бића (Руса) да је на платном списку Александра Вучића и да лажно извештава Москву о антируском деловању српског руководства. Овакви процеси су кључна компонента у масовном и хистеричном ширењу русофобије у Србији коју у специјалном рату против Русије користи пропаганда страних амбасада малигног Запада. На рат лажима и полуистинама о кључним личностима преко којих се обавља контакт Срба са другом половином свог бића (Русима) се мора правовремено и ефикасно обрачунавати.

Проруска јавност у Србији зна да Русија није необавештена о процесима. Проруски корпус у Србији са жаљењем посматра да руска званична позиција према Србији, осим тврдог става о Косову и Метохији, показује знаке озбиљног неразумевања и необавештености за политичке прилике у Србији. Посебно штети слика која се гради дискутабилним сусретима да руска политичка елита не уме да разликује прозападну опозицију од проруске и просрпске опозиције, лажне пријатеље од стварних пријатеља. То погодује ширењу антируске хистерије и русофобије. Представници Србије са дискутабилним рејтингом у домовини, који се шаљу у Русију, су политичке бомбе у људској форми. Њих малигни запад убацује злоупотребљавајући везе Срба и Руса. Знамо да то Руска страна зна, али то мора јасно да изговори и да тевречи стигну до већине проруског корпуса у Србији.

Праштајте браћо! Високи представници Руске Федерације, укључујући и председника Владимира Владимировича, не налазе начин и средства да спрече даље испоруке српског оружја Украјини, као и начин како да спрече сталне осуде руске „агресије“ на Украјину. Проруски корпус у Србији је свестан да је много наше браће убијено тим оружјем, да је много породица наше браће остало без својих најмилијих, да је много наше браће остало инвалидима. Овим путем вас молимо да прихватите наше извињење: праштајте браћо и сестре! Лако се може видети да смо дали све од себе да оружје не иде у Украјину, платили смо за своје деловање највећу могућу цену, АЛИ ЈЕ ИЗОСТАО РЕЗУЛТАТ. Пред жртвама и остатком руског народа, а посебно преда нама самима немамо оправдања! Још једном свим жртвама, њиховим породицама и пријатељима: опростите нам што нисмо успели да зауставимо прилив муниције у Украјину! Опростите нам што смо помагали кланицу између Словена по налогу малигног запада!

Дисонанце које атрофирају проруски корпус у Србији. Проруски корпус у Србији не може да разуме како је могуће да председник Руске Федерације у госте позива директног непријатеља, Александра Вучића, који се својим потписом не једанпут обавезао на хапшење „ратног злочинца“ Владимира Владимировича Путина!? Још мање разумеју како је могуће да прихвате (и индиректно промовишу) „тројанског коња“ – Александра Вулина!? Руководство Србије је под директном контролом малигног запада и ништа не сме да промени њихову политику. Само народ Србије, који је преко 85% на страни Русије, може да промени стање на војишту Србије и Балкана. Ви га имате на својој страни! Штавише, имаћете српски народ на својој страни без обзира на жртве које тренутно плаћа и које буде морао да плати због своје љубави према Русији!

Орден је захвалност, орден је врста притиска, али неиспуњавање обавеза мора да повлачи санкције. Проруски корпус у Србији тешко разумеју да Руска Федерација није одузела орден Александра Невског председнику Александру Вучићу. Малигни запад људима без кредибилитета које ставља на линију контакта Србије и Русије, темељно и разорно „бомбардује“ односе Срба и Руса, разара кохерентност проруског корпуса у Србији, и еродира кредибилитет политичког руководства у Русији.

Насилна промена историје. У образовном систему, и јавном говору покренут је процес фризирања историје. У њему се улога победника и праве стране релативизује, и тако ствара простор за обнову слике о мрачној страни историје. Знамо да се такав процес покреће како би се ослободиле снаге у европским државама вољне да граде русофобију у Европи, а потом да војно крену на Русију. А пре Русије увек се напада Србија. Такве ствари се сузбијају у корену а не када се распламсају и почну да се шире сејући семе зла. Сенка русофобије се зове србофобија.

Штета која се производи у проруском корпусу у Србији. Услед горе наведеног, у проруском корпусу у Србији се производи осећање да је Русија оставила Србију на милост и немилост малигном Западу и НАТО пакту. То је управо главни циљ неонацистичке пропаганде малигног Запада и НАТО пакта. Осећање остављености од матице Русије, у проруском делу Србије производи резигнацију у братску Русију, потом у Србију и као изостаје акција, у саме себе. (Србија је у прве три државе у Европи по стопи самоубистава). Резигнација се у другом делу проруске јавности трансформише у дефетизам. Сиромаштво, као алат колонијалног притиска, се нарочито примењује у проруском делу Србије, а као стимуланс за „промену вере“ су приходи и привилегије које се дају онима који пређу на страну малигног запада. Слично је било и током отоманске окупације (Енглези су и тада стајали иза). Алати притиска на проруски корпус у Србији морају бити прецизно идентификовани и на њих најпре руска браћа морају наћи адекватан противотров.

Неподношљива ситуација за проруски корпус тражи хитно реаговање. Горе наведено доводи до тога да је правим патриотским снагама и борцима за словенско братство и чланство Србије у БРИКС-у, постало готово неиздрживо да бране и одбране Србију од малигног Запада и очувају братски руско-српски осећај, веру у старијег брата и доказаног вековног заштитника – Велику Русију. Проруски осећај у Србији тренутно је на врхунцу, али трпи тешке ударце специјалног рата малигног запада. Потребно је да руска страна хитно реагује како би сачувала животе људи који су им наклоњени, и сачувала стечена предност.

Схватамо сложеност ситуације у којој се налази руководство Русије. Ми смо против подела у Русији. Наше речи су оперативне сугестије упућене из добре намере, из намере да преживимо са што мање жртава и да преузмемо свој део одговорности за благостање и просперитет словенске заједнице, за коју Руски народ подноси огромне жртве.

Ми не тражимо да неко други пошаље своју децу да нас ослободи. Ми желимо да сами скинемо колонијални јарам и освојимо своју слободу. Након 30 година рата који живимо, исцрпљени смо. Треба нам помоћ да поново станемо на своје ноге и будемо у стању да се боримо за себе и вредности за које вреди живети и дати живот. Ми хоћемо да се вратимо на војиште, да сами повратимо своју слободу, повратимо отете територије, обновимо државност, створимо услове за повратак преко милион Срба протераних из Србије, и будемо достојан и поуздан камен у темељу словенске и православне заједнице која се ствара.

Срби и Руси – браћа заувек!

Проф. др Душко Кузовић,
Проф. Давор Калајжић-Колесников

*** * * Крај писма * * ***

Писмо у највећем делу веома добро одражава осећања већине народа на нашем лепом Хелму, и верујем да је било потребно та осећања забележити макар и у оваквој форми. Са највећим делом писма могу да се сложим, али не могу а да не изнесем и неколико примедби.

Прва примедба тиче се израза „мали Руси“:

Срби ће до последњег у Србији остати „мали Руси“. Иза понашања Малигног запада стоји иста намера која стоји према Русији: разбити Србију, искоренити српско-проруски сентимент у српском друштву без обзира на цену (преко 70% друштва), искоренити „мале Русе“, а све то како би остварили територијално заокружен и политички јединствени антируски балкански фронт.

Нисмо ми никакви „мали Руси“, нити смо то икад били. Ми смо Руси – или боље речено Раси – Расијани. Ми и Руси смо исти народ, коме је тај малигни западни утицај „подарио“ фиктивни идентитет посебне нације, како би нас одвојио од природног руског корпуса. То је у пракси примењена најстарија империјална техника ‘завади па владај’. Данас, на наше очи видимо како се она спроводи тако што се менталном технологијом и контролом новца стварају лажне нације, а у њима се поново праве нацистички демони. Можете их звати укронацистима, усташама, монтенегринима, балијама, шиптарима… Све њих Империја користи за уништење Руса – нас! Вековима нас малигни запад уништава као Русе, вековима нас Руси бране као Русе, вековима нас Мађари зову Раци, зато што и они знају ко смо. Једино још ми не знамо ко смо.

Друга примедба односи се на критику рада руског амбасадора у Србији, његове екселенције Александра Боцан Харченка.

Евидентно је огромно незадовољство проруског корпуса у Србији деловањем руског амбасадора у Београду, његове екселенције Александра Боцан Харченка. Недопустиви су процеси да за амбасадора друге половине српског бића (Руса) да је на платном списку Александра Вучића и да лажно извештава Москву о антируском деловању српског руководства. Овакви процеси су кључна компонента у масовном и хистеричном ширењу русофобије у Србији коју у специјалном рату против Русије користи пропаганда страних амбасада малигног Запада.

Не могу да се сложим са оваквом формулацијом критике руског амбасадора. Прво због тога што ми немамо увид у то какве извештаје Александар Боцан Харченко шаље у Москву, а јавно мишљење не може се користити као аргумент за овакву оптужбу. Предложио бих следећу формулацију:

„Имајући у виду збуњујућу политику Руске Федерације према режиму у Србији, проруски корпус изражава сумњу у веродостојност извештаја које у Москву шаље његова екселенција руски амбасадор Александар Боцан Харченко. Београдска колонијална управа потпуно очигледно за руску јавност прича једно, а у пракси ради сасвим супротно ономе што прича. Московске власти треба да размотре треба ли због тога променити амбасадора, или је београдски режим најбоље осмишљена специјална операција малигног запада за уништење ‘руског фактора на Балкану’ без било какве реакције Руске Федерације. Сматрамо да у овом тренутку отворена руска критика велеиздајничког режима у Београду и окретање леђа тој западној колонијалној управи може нанети мање штете српском народу од штете коју може да му нанесе сам режим.“

Међутим, морамо разумети и забринутост руског руководства да би малигни запад то окретање леђа режиму у Београду могао да спинује правећи од Срба оно што су направили од Украјинаца. Зато, уместо жалби на руског амбасадора и очајничког позива Русима да помогну, понудићу решење онако како га ја видим. Нама, унутар казана, заиста није лако разумети однос руског руководства према велеиздајничком режиму у Београду. За тако нешто треба ствари погледати са стране, без страсти. Руска Федерација много је пута сасвим експлицитно рекла да ће нам помоћи ако помоћ затражимо. Проблем је у томе што се тражење помоћи не обавља у форми отворенoг писма руском народу. Помоћ се тражи тако што се покрене побуна против колонијалне управе – на пример, онако како су то недавно урадили афрички народи – и онда позовете руску војску на сопствену територију. Све док се народ не буни, Руско руководство мора претпоставити да је велеиздајнички режим заправо легитиман, а то значи да немају разлога да помажу, нити имају коме да помогну. Све у складу са начелом: „Помози себи, па ће и Бог помоћи!“ А Руси тад помоћ сигурно неће ускратити. Ако помажу Африканцима, зар заиста мислите да Србима неће помоћи?

Нажалост, уз све оно што је добро написано, писмо још једном показује да од интелектуалаца нема никакве користи, јер они се ужасавају и од саме помисли на некакав устанак, а камоли да се они сами тога прихвате…