On the way back from our short trip where we took a tour of a few caves of the Eastern Serbia, we visited one real ghost town…

Once upon a time, about 40 years ago, while there was still a sovereign, independent and non-aligned state called the Socialist Federal Republic of Yugoslavia (SFRY), the people had natural wealth at their own disposal. For example, one of the richest mines of copper and precious metals in the whole world, the Bor mine, was state-owned and the state employed many people in it…

На повратку са нашег кратког пута на коме смо обишли неколико пећина источне Србије, посетили смо један прави правцати град духова…

Некад давно, пре око 40 година, док је још постојала једна суверена, независна и несврстана држава звана Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), народ је у њој самостално располагао природним богатством. На пример, један од најбогатијих рудника бакра и племенитих метала у читавом свету, Борски рудник, био је у државном власништву и држава је запошљавала много људи у њему…

Just look at how huge that surface mine of the Bor Copper Mine called “Southern Ditch” in Majdanpek is. The complex of the Bor Copper Mine at that time employed a large number of workers. The town of Majdanpek itself flourished, but there were also numerous mining settlements in the vicinity. One of such settlements was the former settlement of Blagoye’s Stone…

Погледајте само како је огроман тај површински коп Борског рудника бакра звани „Јужни ревир“ у Мајданпеку. Комплекс Борског рудника бакра у то доба запошљавао је велики број радника. Сам град Мајданпек је цветао, али било је и бројних рударских насеља у околини. Једно од таквих насеља било је некадашње насеље Благојев Камен…

After the collapse of the SFRY and the FRY, and with the arrival of the colonial administration, everything that was state owned was systematically destroyed and handed over to foreigners. Thirty years later, the settlement of Blagoye’s Stone became a ghost town. Everything is overgrown with weeds, grass and some trees that still bears noble fruit…

После пропасти СФРЈ и СРЈ, и са доласком колонијалне управе, све што је било државно плански је уништено и предато странцима. Тридесетак година касније, насеље Благојев Камен постало је град духова. Све је зарасло у коров, траву и понеку воћку која још увек благородно рађа…

See how nicely the apple bore beautifully here, but unfortunately there is no one to pick the fruit…

Погледајте како је овде јабука лепо родила, али нажалост нема ко да обере воћке…

This was most likely an official building, as the coat of arms of the former state can still be seen on it…

Ово је највероватније била нека званична зграда, пошто се на њој још увек може видети грб бивше државе…

Some of the buildings were once undoubtedly rich houses, which makes the tragedy of this ghost town even greater.

Неке од зграда биле су некад несумњиво богате куће, што трагедију овог града духова чини још већом.

It is touching to see curtains still hanging in some houses of this ghost town and you got kinda impression that someone will peek behind them at any moment…

Дирљиво делује видети како у неким кућама овог града духова још увек висе завесе и имате утисак као да ће сваког тренутка неко провирити иза њих…

This was a gloomy walk, but sometimes it needs to be done. How else would we distinguish sadness from joy, and how would we know to appreciate what we have?

Невесела је ово била шетња, али понекад и то треба обавити. Како бисмо другачије разликовали тугу од радости, и како бисмо знали да ценимо оно што имамо?